ИЗЛОЖБА МИШЕ ЦВЕТИЧАНИНА И МИШЕ ПЕРИЋА У САЛОНУ НАРОДНОГ МУЗЕЈА ЗРЕЊАНИН: Уметност по мери гепека

У Салону Народног музеја Зрењанин до почетка октобра биће отворена изложба „Отисак града“, на којој се представљају двојица познатих новосадских вајара – Милорад Миша Цветичанин (Нови Сад, 1948) и Миодраг Миша Перић (Нови Сад, 1971). Цветичанин је изложио 25 цртежа, док Перић представља 20 скулптура у комбинованој техници, насталих коришћењем различитих, често нађених материјала. Иако припадају различитим генерацијама, њихови радови успостављају непосредан дијалог и допуњују се управо у својој различитости.

Изложба је замишљена као сусрет два медија, али и као пресек дугогодишњег уметничког и пријатељског односа двојице аутора. Цветичанинови цртежи и Перићеве скулптуре нису настали као заједнички пројекат нити су рађени „у четири руке“. Сваки од њих развијао је сопствени рад, да би се тек у простору галерије показало колико се њихове поетике додирују.

– Радили смо свако своје, па смо се некако преплели – каже Миодраг Миша Перић. – Овде се, заправо, успоставља однос између три тачке: цртежа, објекта и скулптуре. То су три ослонца на којима се наша поетика можда и најбоље представља.

Перићев избор обухвата радове настале током приближно четврт века. Претходне године у Хрватској је приредио изложбу поводом 25 година рада, на којој је представљен шири пресек његовог скулпторског стваралаштва. Пошто су неки радови у међувремену продати и више нису доступни, за зрењанинску поставку издвојено је двадесет скулптура из различитих периода. Иако су приступи и начини реализације временом мењани, основни сензибилитет и поетика нису битно одступали.

Како објашњава Перић, у каснијим радовима све више долази до изражаја својеврсни „визуелни инжењеринг“. Поједине идеје захтевају сарадњу са мајсторима који познају заваривање и обраду метала, али технологија није сама себи циљ, већ служи материјализацији замисли.

– Постоји видљив развојни пут од ранијих радова до данас – каже Перић. – Моје скулптуре су током година биле више интровертне, мада у њима постоји и карикатурални моменат, извесно извртање ствари. Миша и ја често темама прилазимо шаљиво, али иза тог хумора остају озбиљна питања.

У споју експресивности и ироније Перић препознаје везу са Цветичаниновим новијим цртежима. Они непосредно реагују на актуелни тренутак, док његове скулптуре чешће полазе од унутрашњег доживљаја. Те разлике омогућавају да се радови међусобно осветљавају.

Двојица уметника познају се веома дуго, а њихови путеви укрштали су се много пута. Перић не крије да му је Цветичанин био важна инспирација као човек који је успевао да обезбеди егзистенцију, а остане веран вајарству. Последњих година њихов утицај постао је обостран.

– Он је за мене био велика инспирација, али су се ствари временом мало промениле – каже Перић. – Можда сам га ја мало подигао из летаргије и подстакао да промени медиј, да почне интензивније да црта. Ја сам, с друге стране, остао веран скулптури. Цртам и сам, али је скулптура мој први и основни медиј.

Цртежи које Цветичанин излаже настали су углавном током последње две године. У једној од почетних фаза бавио се мотивом бицикла, посматрајући га не само као препознатљив предмет него и као систем линија, кругова, лукова и конструктивних односа. Касније је почео да меша различите технике, па је појединим цртежима додавао стварне комаде материјала – делове гуме, унутрашње гуме бицикла и друге елементе који излазе из равни папира и приближавају рад објекту.

– Користим готово све технике које ми у датом тренутку одговарају – каже Милорад Миша Цветичанин. – Не желим унапред да ограничавам цртеж. Некада он остаје на папиру, а некада из њега нешто буквално изађе у простор.

Међу темама које су га заокупљале налази се и музика, која је снажно обележила његов живот. Гитара и предмети повезани с њом враћају га младости и првим фасцинацијама. Футрола за гитару за њега није само употребни предмет него својеврсни оклоп: споља чврст, а изнутра мекан и прилагођен ономе што чува.

Из личних успомена и музичких мотива Цветичанин прелази и на друштвене теме. Каже да намерно избегава да буде непосредни „актер“ теме или да цртеж претвара у дословни коментар. Ипак, оно што човек чита, чује, види и проживи временом се нагомилава, а затим проналази пут до ликовног језика.

– Не трудим се да по сваку цену измишљам причу – објашњава Цветичанин. – Када се нешто у човеку накупи, оно кроз линију, форму или неки детаљ само почне да излази. Покушавам да оно што прочитам, чујем, видим и знам преточим у ликовни језик.

Осим идеја, двојицу аутора повезује и изразита заинтересованост за материјале и занатске поступке. Цветичанин истиче да га код Перића фасцинира способност да технологију усвоји, развије и претвори у део сопственог рукописа. Заваривање, обрада дрвета, коже и метала код њега не остају невидљива техничка позадина, већ добијају естетску вредност.

Перић, према Цветичаниновим речима, суверено прелази из једног материјала у други и уме да нађеном предмету промени карактер. Дрво, метал, кожа и делови машина постају елементи асамблажа у којима се појављује ново, често духовито значење. Питање формата и простора у којем се скулптура излаже за Перића није само естетско него и веома практично. Велике скулптуре захтевају транспорт, техничку подршку и новац, а домаћи систем, према његовом мишљењу, уметницима ретко пружа озбиљну помоћ.

– Од нас се очекује да све произведемо, платимо, превеземо и изложимо, да дамо понеки интервју и да се ту ствар заврши – каже Перић. – Због тога сам скулптуре већег формата често правио тако да могу да се раставе и стану у аутомобил. Највећи део морао је да буде по мери гепека. То је, на неки начин, уметност по мери гепека.

Ова духовита формулација носи и озбиљну критику услова у којима вајари раде. Велика скулптура може бити осмишљена тако да се саставља на лицу места, док мањи рад може да буде и завршено дело и скица за будућу монументалну реализацију.

По речима Цветичанина, величина рада сама по себи није пресудна. Добра скулпторска идеја може се извести у различитим размерама, у складу са конкретним простором. Он и Перић волели би да постоји развијенија култура постављања савремене скулптуре у јавни простор – дела слободних форми, која нису нужно везана за историјску личност, догађај или дословну причу, него простор обогаћују односом облика, боје и материјала.

Зрењанински музеј пружио им је могућност да тај однос развију у већој мери него на претходним заједничким наступима. На располагању су имали око 700 квадратних метара, али су се, како кажу, и у тако великом простору на крају „мало стиснули“. У поставци је укупно 45 радова, што изложби даје карактер озбиљног пресека две продукције и омогућава да се везе између цртежа, објекта и скулптуре читају из различитих углова.

Претходна заједничка изложба наишла је на добре реакције колега. Цветичанину је посебно значило што су им се јављали уметници различитих генерација и искрено говорили да су их поједини радови као и цео концепт поставке дотакли. За њега стварање одавно није одвојена професионална активност, већ начин живљења.

– Тако сам се наместио и тако ћу наставити – каже Цветичанин. – Радићу и цртеже већих формате, отвараћу различите приче и наставити да тражим начин да искуство преточим у ликовни језик.

„Отисак града“, по речима обојице аутора, није крај њиховог дијалога. Они свакодневно разговарају, размењују идеје и отворено коментаришу рад један другога. Када се појави прилика која има смисла, наставиће да излажу заједно, али и да успостављају везе са другим галеријама и уметницима у земљи и иностранству. Перић наглашава да је важно показати млађим уметницима да постоје другачији модели сарадње и излагања. Контакти са уметницима и галеријама из Немачке, Грчке и Будимпеште, на пример, могли би да отворе нове просторе за размену.

А оно што Мишу и Мишу, упркос генерацијској разлици, можда најснажније повезује јесте радозналост. Обојица су током година овладала бројним вештинама, али и даље желе да сазнају како се неки алат држи, чему служи, ко га је исковао и како је наоштрен. Машина се, сматра Перић, може савладати уз упутство, али се истинска вештина стиче посматрањем мајстора и дугим радом. И данас купују старе и необичне алате, понекад и оне чију намену многи више не препознају. Управо у том споју радозналости, занатског знања и слободе да се предмету пронађе ново значење настаје и њихов заједнички „отисак“ – не само отисак града, него и траг два различита, а блиска уметничка пута.

М. Стајић