IZLOŽBA MIŠE CVETIČANINA I MIŠE PERIĆA U SALONU NARODNOG MUZEJA ZRENJANIN: Umetnost po meri gepeka

U Salonu Narodnog muzeja Zrenjanin do početka oktobra biće otvorena izložba „Otisak grada“, na kojoj se predstavljaju dvojica poznatih novosadskih vajara – Milorad Miša Cvetičanin (Novi Sad, 1948) i Miodrag Miša Perić (Novi Sad, 1971). Cvetičanin je izložio 25 crteža, dok Perić predstavlja 20 skulptura u kombinovanoj tehnici, nastalih korišćenjem različitih, često nađenih materijala. Iako pripadaju različitim generacijama, njihovi radovi uspostavljaju neposredan dijalog i dopunjuju se upravo u svojoj različitosti.

Izložba je zamišljena kao susret dva medija, ali i kao presek dugogodišnjeg umetničkog i prijateljskog odnosa dvojice autora. Cvetičaninovi crteži i Perićeve skulpture nisu nastali kao zajednički projekat niti su rađeni „u četiri ruke“. Svaki od njih razvijao je sopstveni rad, da bi se tek u prostoru galerije pokazalo koliko se njihove poetike dodiruju.

– Radili smo svako svoje, pa smo se nekako prepleli – kaže Miodrag Miša Perić. – Ovde se, zapravo, uspostavlja odnos između tri tačke: crteža, objekta i skulpture. To su tri oslonca na kojima se naša poetika možda i najbolje predstavlja.

Perićev izbor obuhvata radove nastale tokom približno četvrt veka. Prethodne godine u Hrvatskoj je priredio izložbu povodom 25 godina rada, na kojoj je predstavljen širi presek njegovog skulptorskog stvaralaštva. Pošto su neki radovi u međuvremenu prodati i više nisu dostupni, za zrenjaninsku postavku izdvojeno je dvadeset skulptura iz različitih perioda. Iako su pristupi i načini realizacije vremenom menjani, osnovni senzibilitet i poetika nisu bitno odstupali.

Kako objašnjava Perić, u kasnijim radovima sve više dolazi do izražaja svojevrsni „vizuelni inženjering“. Pojedine ideje zahtevaju saradnju sa majstorima koji poznaju zavarivanje i obradu metala, ali tehnologija nije sama sebi cilj, već služi materijalizaciji zamisli.

– Postoji vidljiv razvojni put od ranijih radova do danas – kaže Perić. – Moje skulpture su tokom godina bile više introvertne, mada u njima postoji i karikaturalni momenat, izvesno izvrtanje stvari. Miša i ja često temama prilazimo šaljivo, ali iza tog humora ostaju ozbiljna pitanja.

U spoju ekspresivnosti i ironije Perić prepoznaje vezu sa Cvetičaninovim novijim crtežima. Oni neposredno reaguju na aktuelni trenutak, dok njegove skulpture češće polaze od unutrašnjeg doživljaja. Te razlike omogućavaju da se radovi međusobno osvetljavaju.

Dvojica umetnika poznaju se veoma dugo, a njihovi putevi ukrštali su se mnogo puta. Perić ne krije da mu je Cvetičanin bio važna inspiracija kao čovek koji je uspevao da obezbedi egzistenciju, a ostane veran vajarstvu. Poslednjih godina njihov uticaj postao je obostran.

– On je za mene bio velika inspiracija, ali su se stvari vremenom malo promenile – kaže Perić. – Možda sam ga ja malo podigao iz letargije i podstakao da promeni medij, da počne intenzivnije da crta. Ja sam, s druge strane, ostao veran skulpturi. Crtam i sam, ali je skulptura moj prvi i osnovni medij.

Crteži koje Cvetičanin izlaže nastali su uglavnom tokom poslednje dve godine. U jednoj od početnih faza bavio se motivom bicikla, posmatrajući ga ne samo kao prepoznatljiv predmet nego i kao sistem linija, krugova, lukova i konstruktivnih odnosa. Kasnije je počeo da meša različite tehnike, pa je pojedinim crtežima dodavao stvarne komade materijala – delove gume, unutrašnje gume bicikla i druge elemente koji izlaze iz ravni papira i približavaju rad objektu.

– Koristim gotovo sve tehnike koje mi u datom trenutku odgovaraju – kaže Milorad Miša Cvetičanin. – Ne želim unapred da ograničavam crtež. Nekada on ostaje na papiru, a nekada iz njega nešto bukvalno izađe u prostor.

Među temama koje su ga zaokupljale nalazi se i muzika, koja je snažno obeležila njegov život. Gitara i predmeti povezani s njom vraćaju ga mladosti i prvim fascinacijama. Futrola za gitaru za njega nije samo upotrebni predmet nego svojevrsni oklop: spolja čvrst, a iznutra mekan i prilagođen onome što čuva.

Iz ličnih uspomena i muzičkih motiva Cvetičanin prelazi i na društvene teme. Kaže da namerno izbegava da bude neposredni „akter“ teme ili da crtež pretvara u doslovni komentar. Ipak, ono što čovek čita, čuje, vidi i proživi vremenom se nagomilava, a zatim pronalazi put do likovnog jezika.

– Ne trudim se da po svaku cenu izmišljam priču – objašnjava Cvetičanin. – Kada se nešto u čoveku nakupi, ono kroz liniju, formu ili neki detalj samo počne da izlazi. Pokušavam da ono što pročitam, čujem, vidim i znam pretočim u likovni jezik.

Osim ideja, dvojicu autora povezuje i izrazita zainteresovanost za materijale i zanatske postupke. Cvetičanin ističe da ga kod Perića fascinira sposobnost da tehnologiju usvoji, razvije i pretvori u deo sopstvenog rukopisa. Zavarivanje, obrada drveta, kože i metala kod njega ne ostaju nevidljiva tehnička pozadina, već dobijaju estetsku vrednost.

Perić, prema Cvetičaninovim rečima, suvereno prelazi iz jednog materijala u drugi i ume da nađenom predmetu promeni karakter. Drvo, metal, koža i delovi mašina postaju elementi asamblaža u kojima se pojavljuje novo, često duhovito značenje. Pitanje formata i prostora u kojem se skulptura izlaže za Perića nije samo estetsko nego i veoma praktično. Velike skulpture zahtevaju transport, tehničku podršku i novac, a domaći sistem, prema njegovom mišljenju, umetnicima retko pruža ozbiljnu pomoć.

– Od nas se očekuje da sve proizvedemo, platimo, prevezemo i izložimo, da damo poneki intervju i da se tu stvar završi – kaže Perić. – Zbog toga sam skulpture većeg formata često pravio tako da mogu da se rastave i stanu u automobil. Najveći deo morao je da bude po meri gepeka. To je, na neki način, umetnost po meri gepeka.

Ova duhovita formulacija nosi i ozbiljnu kritiku uslova u kojima vajari rade. Velika skulptura može biti osmišljena tako da se sastavlja na licu mesta, dok manji rad može da bude i završeno delo i skica za buduću monumentalnu realizaciju.

Po rečima Cvetičanina, veličina rada sama po sebi nije presudna. Dobra skulptorska ideja može se izvesti u različitim razmerama, u skladu sa konkretnim prostorom. On i Perić voleli bi da postoji razvijenija kultura postavljanja savremene skulpture u javni prostor – dela slobodnih formi, koja nisu nužno vezana za istorijsku ličnost, događaj ili doslovnu priču, nego prostor obogaćuju odnosom oblika, boje i materijala.

Zrenjaninski muzej pružio im je mogućnost da taj odnos razviju u većoj meri nego na prethodnim zajedničkim nastupima. Na raspolaganju su imali oko 700 kvadratnih metara, ali su se, kako kažu, i u tako velikom prostoru na kraju „malo stisnuli“. U postavci je ukupno 45 radova, što izložbi daje karakter ozbiljnog preseka dve produkcije i omogućava da se veze između crteža, objekta i skulpture čitaju iz različitih uglova.

Prethodna zajednička izložba naišla je na dobre reakcije kolega. Cvetičaninu je posebno značilo što su im se javljali umetnici različitih generacija i iskreno govorili da su ih pojedini radovi kao i ceo koncept postavke dotakli. Za njega stvaranje odavno nije odvojena profesionalna aktivnost, već način življenja.

– Tako sam se namestio i tako ću nastaviti – kaže Cvetičanin. – Radiću i crteže većih formate, otvaraću različite priče i nastaviti da tražim način da iskustvo pretočim u likovni jezik.

„Otisak grada“, po rečima obojice autora, nije kraj njihovog dijaloga. Oni svakodnevno razgovaraju, razmenjuju ideje i otvoreno komentarišu rad jedan drugoga. Kada se pojavi prilika koja ima smisla, nastaviće da izlažu zajedno, ali i da uspostavljaju veze sa drugim galerijama i umetnicima u zemlji i inostranstvu. Perić naglašava da je važno pokazati mlađim umetnicima da postoje drugačiji modeli saradnje i izlaganja. Kontakti sa umetnicima i galerijama iz Nemačke, Grčke i Budimpešte, na primer, mogli bi da otvore nove prostore za razmenu.

A ono što Mišu i Mišu, uprkos generacijskoj razlici, možda najsnažnije povezuje jeste radoznalost. Obojica su tokom godina ovladala brojnim veštinama, ali i dalje žele da saznaju kako se neki alat drži, čemu služi, ko ga je iskovao i kako je naoštren. Mašina se, smatra Perić, može savladati uz uputstvo, ali se istinska veština stiče posmatranjem majstora i dugim radom. I danas kupuju stare i neobične alate, ponekad i one čiju namenu mnogi više ne prepoznaju. Upravo u tom spoju radoznalosti, zanatskog znanja i slobode da se predmetu pronađe novo značenje nastaje i njihov zajednički „otisak“ – ne samo otisak grada, nego i trag dva različita, a bliska umetnička puta.

M. Stajić