Изложба „Капије и амбијенти Гибралтара на Дунаву“ познате новосадске ликовне уметице Вере Зарић отворена је у некадашњем атељеу Миће Михајловића на Петроварадинској тврђави, који су уметници окупљени у Удружењу „Ликовни круг” преуредили у репрезентативан градски галеријски простор, и трајаће до краја лета.
Представљени радови својеврстан су наставак једног од тематских циклуса који је обележио део стваралаштва доајенке нашег сликарства – „Градови и имагинарни градови”, инспирисаног просторима и амбијентима које је уметница посетила или доживела. Остајући доследна свом стилу, топоними најлепше фортификације на Дунаву нису престављени ни идилично ни посве реално, већ су бојом и линијом отелотворени доживљаји и утисци, интимне приче, импресије и опажања стечена током пет деценија проведених у атељеу на Петроварадинској тврђави.
Ако су нас „Градови и имагинарни градови” водили од Фиренце и Фераре све до Петре, да ли су „Капије и амбијенти Гибралтара на Дунаву“ својеврстан повратак кући?
– Заправо, не. Једноставно сам сматрала да би за отварање тог нашег новог галеријског простора најприкладније било да се Тврђави направи својеврстан омаж. По завршетку Академије мој супруг Петар Ћурчић и ја имали смо велику срећу да добијемо овде атељее и у њима смо практично провели много већи део живота него код куће. Тако да се сасвим логично простор који нас је окруживао наталожио. И из тога је настао циклус „Капије и амбијенти Гибралтара на Дунаву“, а прва тематска изложба, приређена 2018. у Музеју града, обухватила је 50 слика: то су били формати 80х100, од тога 20 слика и 30 колорисаних цртежа, рађених углавном воденим бојама и темперама. За ову пак прилику направила сам избор слика које се односе на Тврђаву, при томе допуњен и радовима из другог мени важног циклуса, који у најширем смислу тематизује митолошке и религиозне представе, али измаштане на неки мој начин.
Не мали број ликовних уметника се током каријере изгуби у тематским беспућима успут лутајући чак и унутар структуре па и логике слике?
– Цео свој радни век делила сам на предавање у школи и сликање у атељеу. Уживала сам у свом педагошком ангажману јер сам стално листала историју уметности. То је за мене било велико богатство. Баш као што су то била и наша путовања, која су дошла као нека надргадња. Јер Пера и ја, кад год смо путовали, увек смо имали поред себе блок за цртање. При томе смо врло често радили исти мотив, с тим да га ја видим на један а он на сасвим други начин. И после тога се сав тај сабрани материјал претварао у слике. Тако су и настајале те моје велике тематске целине: градови доживљени кроз путовања, градови доживљени кроз историју уметности, измаштани градови, фрагменти градова… Други правац инспирације су поменути митолошки и религиозни мотиви, а трећи – предмети које сам налазила у атељеу и који су ме надахњивали. И те тематске целине се појављују током целог мог опуса, који траје већ ево пола века, само увек на другачији начин. Тренутно радим на новој серији слика где је, рецимо, један од мотива Колумбова лађа. И јако се радујем што ми не недостаје идеја.
Када сте поменули путовања, сплетом околности вече пре отварање изложбе „Капије и амбијенти…” простор испред Галерије Матице српске, која чува Вашу поклон-збирку, оплемениле су врхунске репродукције Гоје, Веласкеза, Рембранта у оквиру поставке „Прадо на отвореном”. А управо посета 1970. том чувеном мадридском музеју била је, како сте сами признали, једна од прекретница у Вашој сликарској каријери?
– Академија је организовала то путовање у Шпанију, при чему је за сваког студента покрила 80 посто тршкова, што је сада незамисливо. И било је то заиста животно путовање и незаборавно искуство које је и на мене и на Перу оставило утисак који никада није избледео. Са нама у аутобусу су били и Милић од Мачве, мој колега Чеда Васић али и његов тата – Павле Васић… Изузетно друштво. Провели смо на путу три недеље а од тога смо седам дана били у Мадриду и сваког дана смо ишли у Прадо – чекали смо да се отвори и нисмо излазили до затварања.Тако снажан доживљај се једноставно угради у вас. Сличан утицај, али из једног другачијег угла, на мене је оставила Фиренца. Наиме, добила сам стипендију за унапређење ликовне уметности „Моша Пијаде”, а она је подразумевала да изаберем средину у којој ћу провести месец дана на стручном усавршавању. И одабрала сам Фиренцу, али смо Пера и ја обилазили и Пизу и Арецо и Верону и Асизи… И мислим да смо успели то да искористимо, Пера на свој начин, ја на неки свој. Та и слична путовања су нас изузетно обогатила.
Да ли је Вашим младим колегама данас теже да се пробију у данашњем уметничком свету препуном сензација, нових медија и често спорних критеријума?
– Несумњиво да им није лако. Међутим, има нешто што је универзално за сва времена: страст! Не кажем да је она довољна, али без ње… Напросто, та нека страст мора да постоји. Рецимо, и Пера и ја смо били страсно везани за свој позив. И у овим годинама, упркос чињеници да је мој супруг преминуо пре четири године, и даље долазим сваки дан у атеље, као што сам долазила и раније. Останем, истина, мање, али с друге стране, у мени се ипак нагомилало неко искуство да већ знам шта могу да добијем после првог наноса, шта после другог и тако убрзавам поступак, док је раније било три корака напред, два назад, па ми је требало много више времена да дођем до жељеног резултата. Такође, остало ми је урезано оно што је својевремено рекао Стравински: Ја сам у осам сати већ за клавиром и инаспирација дође. Док се пењем на Тврђаву како бих дошла у атеље да радим, ја већ сликам без четке. Тачно знам шта ћу тог дана да радим. И да урадим. А ни жеље ни воље ми и даље не мањка.
Несуђена виолинисткиња
Од осме године упоредо сам ишла и у музичку школу, најпре основну па средњу. Више од 11 година сам предано свирала виолину. И моји родитељи су били убеђени да ћу уписати музичку академију. Ето, нисам, али сам ипак у Економској школи, где сам најпре добила посао након завршетка Академије ликовних уметности, у прво време предавала и музичко и ликовно.
Мирослав Стајић
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.