Милета Поштић припада кругу уметника који су анимацију разумели као посебан језик мишљења и визуелне поезије.
У његовом ауторском деловању она није тек пука илустрација радње, већ простор у којем се цртеж, ритам, звук и симбол претварају у сложену уметничку целину. Стога и не чуди што је његов кратки 3Д анимирани филм „Чардак”, који је реализовао у сарадњи са Предрагом Јолдићем, у протеклих годину дана освојио осам главних награда на смотрама седме уметности диљем света, од Флориде до Индије, од Бугарске до Мексика.
Овдашња публика била је, подсетимо, у прилици да „Чардак” види лане на Нови Сад филм фестивалу, као и у оквиру Видеомедеје…
– Нашу бајку „Чардак ни на небу ни на земљи” мало смо прерадили, додали јој елементе метанарације и урадили потпуно у 3Д анимационом формату. Дуго сам у свету анимације, више од две деценије сам је и предавао, знам и пуно људи, али сваки овакав пројекат је посебан изазов и прилика да се нешто ново научи. Наравно да је лепо добити награде, годи и чињеница да смо склопили уговор са једном продуцентском кућом, па ће се „Чардак” можда наћи и у дистрибуцији, рецимо на неким стриминг сервисима, али највећи бенефит је заправо то стечено знање и искуство. Јер приоритет нам и јесте био да прођемо, с једне стране, кроз цео процес прављења филма, а са друге стране кроз веома шаролике поступке конкурисања за улазак у програме различитих фестивала. Прошли смо све то са једним, у продукционом смислу малим филмом, и развили нове контакте са људима из аниматорске заједнице, која у принципу није бројна, али јесте глобално развијена. И на тим темељима ће, рецимо, већ на следеће издање НФФ-а, у септембру ове године, доћи Дерек Хорн, селектор на три одлична америчка фестивала и к томе дистрибутер студентских филмова на Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу, под чијим окриљем делује чувена Школа за филмске и телевизијске уметности. Он ће не само селектовати један програм Нови Сад филм фестивала, него ће одржати и својеврсну радионицу, која мислим да ће пуно значити овдашњим ауторима и онима који ће то тек постати. А управо је и Силван Шоме, аутор познатих цртаних филмова из Француске, потврдио свој долазак и мастерклас.
Међу оснивачима сте Катедре за анимацију и визуелне ефекте, која на Академији уметности у Новом Саду постоји још од 2003. године. У протеклих двадесет и кусур година пуно се, међутим, тога променило у овој области, пре свега захваљујући развоју технологије.
– Када сам почињао каријеру, тамо средином деведесетих година прошлог века, био сам асистент на Колумбија колеџу у Чикагу управо када је изашао први дугометражни 3Д анимирани филм „Прича о играчкама”. И ми смо на нашем департману на колеџу тада имали и класичну и 3Д анимацију. У првом случају фокус је био на традиционалном приступу: папир, цртеж, снимање камером, онда чекаш да се филм развије, па пројекција… А код 3Д анимације коришћен је Softimage, пионирски програм за компјутерску графику, који јесте донео низ револуционарних алата, али где је цео процес био веома спор. Међутим, „Прича о играчкама” изазвала је еуфорију и одједном су сви били заинтересовани за 3Д анимацију, па смо добили такве цртаће о бубама, рибама и на крају је дошао „The Incredibles”, са људским ликовима, и то таман 2003, кад смо ми утемељили катедру на АУНС. Софтвери су тад већ били доста унапређени, па сам ја водио студенте и на FMX у Штутгарт, највећу европску технолошку конференцију која окупља људе из филмског света, али и инжењерског, музичког, ликовног… како би се из прве руке упознали са најсвежијим иновацијама. И то јесте био јако узбудљив период. Ја сам и кратко радио у првом студију за анимацију у Србији, ако не рачунамо неке покушаје из деведесетих у Београду. Али и тада, баш као и сада, иако наша уметност несумњиво доста зависи од технологије, и даље је ауторска креативност та која издваја дрво из шуме.
Може ли вештачка интелигенција и то правило сада да поремети?
– Вештачка интелигенција је алат. И као и сваки други алат, мораш научити да га правилно користиш. Наравно, у ери друштвених мрежа, када се максимално скраћују видео-клипови, AI несумњиво доноси одређени помак, а дугорочно гледано, сигурно ће тај утицај само још више расти. Другим речима, биће неупоредиво лакше направитити нешто брзо, површно, можда комерцијално, али свакако неоригинално. Али као некакав бенефит видим могућност да из те масе квалитет још лакше исплива.
Ако говоримо о уметничком пољу где AI вероватно неће оставити битнији траг, то је – стрип?
– Колико год технологија напредовала, стрип се увек држи оних основних елемената, а то су прича, односно зналачко приповедање, и квалитет цртежа. Они су ти који привлаче читаоца. Ја сам, ето, одрастао уз стрип током осамдесетих година прошлог века, када је на нашем тржишту било пуно и домаће и светске продукције, пре свега италијанске. И та љубав није нестала, напротив: ето, ускоро би требало да буде публикован један мој стрип који ће се звати „Unfolding Quest”. Нажалост, генерално посматрано, стрип данас није комерцијална уметност, чак су и нека традиционална тржишта сведена на највише четвртину некадашњих бројки. Али то никако не значи да ће стрип нестати. Иначе, мени је и даље посебно занимљив тај однос између стрипа и сториборда. Јер, у стрипу је практично већ добрим делом решен визуелни развој приче, иста је ситуација и са дизајном ликова, дизајном позадине… Зато сам се чак и двоумио да ли да „Unfolding Quest” одмах развијем као анимирани филм. Али на крају нисам желео да правим компромисе, па сам се ипак определио да он остане у свету девете уметности, до даљег.
На челу сте новоформираног Центра за стрип и анимацију. Какви су планови?
– Полако ту институцију постављамо на ноге, и правно и програмски. Јер пре но што кренемо у неке конкретне подухвате, морамо да заокружимо све те бирократске ствари које су невидљиве за јавност, али су неизмерно важне. У овом тренутку смо у привременим просторијама у СКЦ „Нови Сад”, али се ускоро селимо у Кинеску четврт. И имамо јасну стратегију, а њен фокус је, што се тиче стрипа и анимације, и да се сами бавимо мањим продукцијама, али пре свега да помажемо овдашњим уметницима у реализацији њихових пројеката. Биће под окриљем Центра и доста образовних садржаја. Тако је прошле недеље почео курс о могућностима примене AI-ја, који води моја бивша студенткиња Паулина Станко. Она је крајем прошле године била на једној озбиљној радионици у Чешкој, коју је водио технички директор Нетфликса, и сада то што је тамо чула, уз све оно што се у међувремену променило – а променило се доста тога – преноси онима који су заинтересовани за могућности примене вештачке интелигенције у претпродукцији, а нешто мало и у продукцији анимираних филмова. Али није идеја да Центар постане некакав пандан Академији уметности, апсолутно немамо таквих амбиција. Управо је суштина у томе да ће Центар бити, не образовна, већ јавна институција, те да ће у том смислу своје компетенције моћи да усмери и ка подршци пројектима који долазе из различитих сфера аниматорске или стрип заједнице. А жеља нам је и да формирамо озбиљну архиву домаћих стрипова и анимираних радова, да све то богатство грађе настајало током 20. века у Новом Саду, Војводини, Србији и Југославији дигитализујемо. Илустрације ради, кућа „Дневник” је доминантно објављиваља лиценцне стрипове, на којима су радили и наши аутори, попут Бранислава Керца или Радича Мијатовића. И огромна би штета било да све то са неким нашим генерацијама оде у заборав.