У КЊИЖЕВНОМ АТЕЉЕУ ПИСЦА И ПУБЛИЦИСТЕ ДРАГАНА БАТИНИЋА Поезија је за посвећене

Повод за посету књижевном атељеу ки­кинд­ског писца, но­ви­нара, ра­диј­ског во­ди­теља, ли­ков­ног кри­ти­чар Дра­гана Ба­ти­нића, ко­ји се на вла­сти­тим књи­га­ма (ко­јих има де­се­так) пот­пи­су­је псе­у­ди­о­ни­мом Дра­ган Поп Дра­ган, књи­га је за де­цу „Не жу­ри­те! Пи­смо по­чет­ни­ци­ма у од­ра­ста­њу“.

Из­да­ва­ње ове пу­бли­ка­ци­је по­др­жао је Град Ки­кин­да а као из­да­вач се пот­пи­су­је Ба­нат­ски кул­тур­ни цен­тар из Но­вог Ми­ло­ше­ва. Ова књи­га, ко­ја је и ауто­ров сво­је­вр­сни жан­ров­ски за­о­крет, би­ла је по­вод да се с Ба­ти­ни­ћем освр­не­мо и на ње­гов ми­ну­ли спи­са­те­ља­ки рад, ко­ји је увек и он сам на­сто­јао да обо­га­ти осо­бе­ним ху­мо­ром, а не­кад и иро­ни­јом, па је тај тон за­др­жао и у овом раз­го­во­ру за наш лист.

Уско­ро ће по­ла ве­ка од Ва­шег ба­вље­ња књи­жев­ним ра­дом. Да ли је и са­да, као и кад сте по­чи­ња­ли, нај­ве­ћа кле­тва за пе­сни­ка:“Да­бог­да по­зна­вао све сво­је чи­та­о­це“?

– Не те­шим се ти­ме да је ма­ло пе­сни­ка ко­ји има­ју ве­лик чи­та­лач­ки круг. Не оче­ку­јем да бу­дем по­пу­ла­ран као естрад­ни умет­ни­ци, јер по­е­зи­ја је, ипак, за по­све­ће­не. А, та­квих, гле чу­да, има ви­ше не­го што ми­сли­мо. Одав­но се де­си­ло да не по­зна­јем баш све сво­је чи­та­о­це. То ка­жем на осно­ву на­гра­да и при­зна­ња ко­је сам до­би­јао и у гра­до­ви­ма у ко­ји­ма ни­кад ни­сам био, или сам дав­но био: Мла­де­но­вац, Ниш, Ку­че­во, Оџа­ци, Ру­до и Мр­ко­њић град у Ре­пу­бли­ци Срсп­кој, Са­ра­је­во, онај део у Фе­де­ра­ци­ји, Ско­пље… Зна­чи та­мо је не­ко чи­тао мо­је пе­сме и у њи­ма на­шао не­што вред­но, или бар за­ни­мљи­во. Да­кле, број мо­јих чи­та­ла­ца је пре­ва­зи­шао ком­би, сад би тре­бао бар ауто­бус, али­ве­ро­ват­но не баш онај ду­пли.Пи­шем по­е­зи­ју пре све­га јер за ме­не је то ле­па аван­ту­ра и по­ку­шај ко­му­ни­ка­ци­је пр­во са со­бом, а он­да и са дру­ги­ма. Ако се не­ко­ме то што на­пи­шем до­пад­не, дра­го ми је. Ако се не до­пад­не, не за­ме­рам и не уз­бу­ђу­јем се због то­га.

У јед­ној ра­ној пе­сми по­пи­са­ли сте са­став је­тре­не па­ште­те. Зна­чи ли то, ка­ко ка­же­те у јед­ној дру­гој пе­сми, да „у пе­сме све сме“?

– Мо­је став је да је у умет­но­сти све до­зво­ље­но до гра­ни­це док та умет­нич­ка сло­бо­да не­ког дру­гог не угро­жа­ва, на би­ло ко­ји на­чин. По­ме­ну­ти ци­та­ти  мо­гу се и та­ко схва­ти­ти. Ме­ђу­тим, стих да у пе­сме све сме, је по­след­њи стих ан­ти­рат­не пе­сме ко­ју сам на­пи­сао и об­ја­вио де­ве­де­стих го­ди­на. Прет­по­ста­вио сам да ће је не­ки ту­ма­чи­ти и као не-па­три­от­ски чин, па сам за сва­ки слу­чај ста­вио и тај стих. Но, ни­сам имао про­бле­ма због тог, осим што се не­ки­ма ни­је до­па­ло, ал то је већ њи­хов про­блем.  Са­став је­тре­не па­ште­те је имао дру­гу функ­ци­ју. То је пе­сма, ме­ни по­себ­но дра­га, „Пе­сник са­мац“, на­пи­са­на на пре­ло­му 80-их и 90-их го­ди­на про­шлог ве­ка, ко­ја је на не­ки на­чин пе­снич­ки и фи­ло­зоф­ски кре­до тог мог пе­ро­и­да, ко­ји кри­ти­ча­ри свр­ста­ва­ју у ан­дер­гра­унд, а ја то на­зи­вам ро­кер­ско-пан­кер­ски пе­ри­од. Да­кле, опи­су­јем ју­тро ка­да на­кон раз­би­ја­ња ма­мур­лу­ка ка­фом, ци­га­ре­том и ви­ња­ком до­руч­ку­јем и зу­рим у кон­зер­ву па­ште­те, чи­там њен са­став да не бих раз­ми­шљао о дру­гим ства­ри­ма. Пе­сма се за­вр­ша­ва сти­хо­ви­ма: ве­сти са ра­ди­ја / си­ту­а­ци­ја у све­ту алар­мант­на/ вре­ме про­ме­њи­во облач­но / до­бро ју­тро. Ова пе­сма, на не­ки на­чин, на­го­ве­шта­ва ту­роб­не и те­скоб­не го­ди­не ко­је су усле­ди­ле.

Крај кон­теј­не­ра/ чо­век се об­ли­зу­је/ мач­ка га гле­да – ка­же је­дан Ваш ха­и­ку. У тра­ди­ци­о­нал­ну ха­и­ку фор­му уне­ли сте иро­ни­ју. То био је хра­бар и ино­ва­ти­ван по­сту­пак.

– Ни­сам баш про­на­шао то­плу во­ду. Еле­мен­ти ху­мо­ра по­сто­је и у ха­и­ку сти­хо­ви­ма ро­до­на­чел­ни­ка ове књи­жев­не фор­ме, као што су Ба­шо, Иса… Мо­жда сам оти­шао ма­ло да­ље уво­де­ћи и иро­ни­ју, тач­ни­је гор­ки, цр­ни ху­мор. Ха­и­ку је „ухва­ћен“ тре­ну­так. Ова пе­сма је на­ста­ла де­ве­де­се­тих го­ди­на и од­раз је тог вре­ме­на. Кад по­гле­дам уна­зад и се­тим се да смо пре­жи­ве­ли не­ви­ђе­ну ин­фла­ци­ју, ра­то­ве, бом­бар­до­ва­ње, ре­во­лу­ци­ју, ра­за­ра­ју­ћу при­ва­ти­за­ци­ју… по­ми­слим:да смо зна­ли уна­пред шта нас че­ка мно­ги би, ве­ро­ват­но, од­у­ста­ли од жи­во­та. Ме­ни су тај цр­ни ху­мор, јер та­кво је вре­ме би­ло, иро­ни­ја и ауто­и­ро­ни­ја, пи­са­ње, чи­та­ње и на­рав­но по­ро­ди­ца, по­мо­гли да смог­нем сна­ге да све пре­бро­дим. И, ево пре­жи­вео сам! Ма­ло здрав­стве­но по­ха­бан и емо­тив­но улу­бљен, ал ту сам.

Овом но­вом књи­гом, ко­ја из­ла­зи у из­да­њу „Ба­нат­ског кул­тур­ног цен­тра“ и уз по­др­шку гра­да Ки­кин­де, „Не жу­ри­те! Пи­смо по­чет­ни­ци­ма у од­ра­ста­њу“ на­ме­ње­ној де­ци, на­пра­ви­ли сте жан­ров­ски за­о­крет. Да ли је у Ва­ма увек ти­ња­ла же­ља да се обра­ти­те мла­дим чи­та­о­ци­ма, или чо­век у зре­лим го­ди­на­ма ма­ло по­де­ти­њи?

– Кад поч­неш по­ла­ко да за­тва­раш жи­вот­ни круг ве­ро­ват­но се на не­ки на­чин вра­ћаш на по­че­так, ка де­те­ту. Ни­је чуд­но што се де­ке и ба­ке нај­ви­ше во­ле, дру­же и раз­у­ме­ју са уну­чи­ћи­ма.Има још не­што. Ус­пео сам да са­чу­вам де­те у се­би. Да са­чу­вам не­ви­ну и по­ма­ло на­ив­ну ра­до­зна­лост, чу­ђе­ње, љу­бав и пре­ма љу­ди­ма и пре­ма при­ро­ди, по­тре­бу за искре­но­шћу, по­тре­бу за ис­ка­зи­ва­њем емо­ци­ја без фо­ли­ра­ња… Це­ла књи­га је не­ка вр­ста на­го­ва­ра­ња де­це да не жу­ре са од­ра­ста­њем, аза­вр­ша­ва се ова­ко:“Не жу­ри­те да од­ра­сте­те! Ужи­вај­те! Од­ра­ста­ње до­ђе са­мо и кад га не при­зи­ваш. На­ђе оно сва­ког де­ча­ка и сва­ку де­вој­чи­цу и он­да од­јед­ном, док се окре­неш, ни­си ви­ше де­те. Ни­је баш скроз ло­ше би­ти од­ра­стао, али мно­о­о­го је леп­ше би­ти де­те. Ја то знам. Про­бао сам и јед­но и ду­го“… Про­блем и де­це и од­ра­слих да­нас је што жи­ви­мо у убр­за­ном вре­ме­ну. Све се де­ша­ва бр­зо, а че­сто и по не­ком скра­ће­ном по­ступ­ку.Стал­но смо у не­кој жур­би па не­ма­мо вре­ме­на да при­ме­ти­мо, или да до­вољ­но ужи­ва­мо у ле­пим ства­ри­ма ко­је се де­ша­ва­ју на­ма и око нас. По­ку­шао сам да по­мог­нем де­ци да ма­ло успо­ре. Мо­жда ова књи­га мо­же би­ти од ко­ри­сти и ста­ри­јим да по­но­во про­бу­де де­те у се­би.

 

 

 

 

Дневник

 

Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.