Новосадски ликовни уметник и конзерватор др Данило Вуксановић недавно се представио у Музеју и галерији у Тивту са близу 50 радова изведених у различитим техникама из свог атељеа. „Између слике, цртежа и мишљења о њиховој судбини налази се простор Вуксановићевих ликовних критика, есеја и стручних текстова из области историје уметности и музеологије”, записано је најави ове изложбе приређене под насловом – „Semper imago”.
Говорећи о тој поставци, историчарка уметности Александра Симоновић је оценила да је „Вуксановић свестан позиције савременог уметника који мора да ослушкује друштво и да реагује”?
– Називом изложбе сам хтео да нагласим отпорност слике у сваком времену па и у савременом. Радови из различитих циклуса који су били изложени у Тивту заправо су белези који говоре о мојој потрази за сликом, њеном увек новом верзијом, деформацијом или једноставно – присуством. Увек слика – Semper imago јесте мој стваралачки мото који стоји наспрам посматрача као једноставна парола и поручује да свет без слике ништа не значи. Или још простије: без слике нема живота. Реакције на савремено друштво у виду критике или анализе постају обавеза и свако од нас се труди да пронађе начин који му се чини најпогоднији и разумљивији за публику. Мој израз се креће међу различитим медијима (цртеж, слика, графика, колаж, инсталација, анимација, текст) али увек настоји да истакне лични печат у сложеном односу савремене уметничке праксе и културног (националног) наслеђа уз учешће бираних симбола, издвојањем мање познатих детаља и цитата.
Један од лајтмотива тиватске изложбе је да „слика представља место сусрета онога што је било и онога што јесте”. А где је њена позиција у односу на што ће бити? Шта то актуелна уметност оставља за будућност?
– Смисао уметности је да повезује и помаже у разумевању живота, у природи историје која је показала добру и лошу страну у бројним цивилизацијама иза нас. У тренутку врхунца једне културе почиње пад који је уствари само привид. Права уметност наставља да живи и у следећем времену попут добро умешаног малтера који не дозвољава грађевини да се сруши. Позиција уметности је увек двојака, једно представља у моменту настанка док је њен стваралац жив а после тога трпи ревизије, додатна читања али и злоупотребе. Актуелна уметност означава све што је урађено у савременом тренутку и оставља будућим генерацијама искуство мишљења о уметности. Уметност је у суштини идеја традиције – преношења, уз очување вредности које су заслужиле да опстану у времену, дакле у будућности. За то заступање добио сам награду “Лонгин” за укупно стваралаштво.

У најавама изложби све се чешће употребљавају термини визуелни уметник, чак мултимедијални, уместо сликар, вајар, графичар… Да ли је то чисто питање тренда или се границе између дисциплина заиста убрзано бришу?
– И једно и друго је у питању. Асимилацијом свих других уметности под своје окриље, њено „величанство“ савремена уметност је укључила све познате врсте уметности заједно са захукталом снагом дигиталне технологије. Ауторско у уметности добија вишеструки карактер, границе између дисциплина нестају пошто се преплитање не може избећи. Чак је и пожељно комбиновати наизглед неспојиво како би се кроз стваралачки процес на самом крају остварио атрактивнији резултат. Експериментални карактер тих поступака постаје неписани рецепт за откривање уметничких дискурса. Наравно да експозиција уметничких дела има значајну улогу али сигурно је да уметници данас морају баратати бројним вештинама ако мисле да опстану на сцени, тржишту и у јавном простору.
За кога данас уметник ствара? Нове технологије су омогућиле уверљиву посету Лувру, Праду, Галерији Матице српске а да љубитељ уметности не мора ни да изађе из стана. Прети ли нам опасност да се у тој АИ поплави утопи и она потреба да се доживи слободу коју истинска уметност доноси?
– Већ има доста година од кад се говори да ће штампану књигу заменити електронска а књиге се све више штампају. Нове технологије ушле су у нашу мисао и не постоји више аспект живота који није обузет њеном моћи. Виртуелне туре, реконструкције прошлости помоћу уметне интелигенције показују да присуствујемо часу незаустављивог технолошког напретка. Мислим да ће место слободе у односу на уметност остати нетакнуто, једино ће се угао посматрања толико деформисати да неће бити могуће лако разлучити шта је стварна креативна вредност а шта производ аутоматског коришћења непрегледних база података. Изазови ће надвладати осећај слободе. Галерија Матице српске се труди да на прави начин укључи технологију у све домене рада, од презентације, рестаурације, истраживања и комуникације са свим слојевима публике.
Уметници су раније стрепели од суда ликовне критике, која је могла да им лансира каријеру али и да је закопа. Да ли је општа релативизација вредности отупела њихов значај или разлози задиру и у саму позицију ликовне уметности, па тако и ликовне критике данас?
– Добро сте приметли да је утицај савремене уметничке критике али и саме уметности више него ограничен, сведен на минијатурни постотак присуства у буџетима, медијима и другом. Вредности се заснивају много више на меркатилним основама док интереси оних што поседују вишак новца све више задиру у сферу уметности. Раније је било јако важно ко о уметнику пише и једна лоша критика могла је уништити каријеру уметника. Данас, у доба социјалних мрежа свако критикује, суди, оспорава и хвали. Припадам онима који се боре за глас који говори, пише и објављује о уметности, упркос свему.
Дневник
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.
