Izložba „Kapije i ambijenti Gibraltara na Dunavu“ poznate novosadske likovne umetice Vere Zarić otvorena je u nekadašnjem ateljeu Miće Mihajlovića na Petrovaradinskoj tvrđavi, koji su umetnici okupljeni u Udruženju „Likovni krug” preuredili u reprezentativan gradski galerijski prostor, i trajaće do kraja leta.
Predstavljeni radovi svojevrstan su nastavak jednog od tematskih ciklusa koji je obeležio deo stvaralaštva doajenke našeg slikarstva – „Gradovi i imaginarni gradovi”, inspirisanog prostorima i ambijentima koje je umetnica posetila ili doživela. Ostajući dosledna svom stilu, toponimi najlepše fortifikacije na Dunavu nisu prestavljeni ni idilično ni posve realno, već su bojom i linijom otelotvoreni doživljaji i utisci, intimne priče, impresije i opažanja stečena tokom pet decenija provedenih u ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Ako su nas „Gradovi i imaginarni gradovi” vodili od Firence i Ferare sve do Petre, da li su „Kapije i ambijenti Gibraltara na Dunavu“ svojevrstan povratak kući?
– Zapravo, ne. Jednostavno sam smatrala da bi za otvaranje tog našeg novog galerijskog prostora najprikladnije bilo da se Tvrđavi napravi svojevrstan omaž. Po završetku Akademije moj suprug Petar Ćurčić i ja imali smo veliku sreću da dobijemo ovde ateljee i u njima smo praktično proveli mnogo veći deo života nego kod kuće. Tako da se sasvim logično prostor koji nas je okruživao nataložio. I iz toga je nastao ciklus „Kapije i ambijenti Gibraltara na Dunavu“, a prva tematska izložba, priređena 2018. u Muzeju grada, obuhvatila je 50 slika: to su bili formati 80h100, od toga 20 slika i 30 kolorisanih crteža, rađenih uglavnom vodenim bojama i temperama. Za ovu pak priliku napravila sam izbor slika koje se odnose na Tvrđavu, pri tome dopunjen i radovima iz drugog meni važnog ciklusa, koji u najširem smislu tematizuje mitološke i religiozne predstave, ali izmaštane na neki moj način.
Ne mali broj likovnih umetnika se tokom karijere izgubi u tematskim bespućima usput lutajući čak i unutar strukture pa i logike slike?
– Ceo svoj radni vek delila sam na predavanje u školi i slikanje u ateljeu. Uživala sam u svom pedagoškom angažmanu jer sam stalno listala istoriju umetnosti. To je za mene bilo veliko bogatstvo. Baš kao što su to bila i naša putovanja, koja su došla kao neka nadrgadnja. Jer Pera i ja, kad god smo putovali, uvek smo imali pored sebe blok za crtanje. Pri tome smo vrlo često radili isti motiv, s tim da ga ja vidim na jedan a on na sasvim drugi način. I posle toga se sav taj sabrani materijal pretvarao u slike. Tako su i nastajale te moje velike tematske celine: gradovi doživljeni kroz putovanja, gradovi doživljeni kroz istoriju umetnosti, izmaštani gradovi, fragmenti gradova… Drugi pravac inspiracije su pomenuti mitološki i religiozni motivi, a treći – predmeti koje sam nalazila u ateljeu i koji su me nadahnjivali. I te tematske celine se pojavljuju tokom celog mog opusa, koji traje već evo pola veka, samo uvek na drugačiji način. Trenutno radim na novoj seriji slika gde je, recimo, jedan od motiva Kolumbova lađa. I jako se radujem što mi ne nedostaje ideja.
Kada ste pomenuli putovanja, spletom okolnosti veče pre otvaranje izložbe „Kapije i ambijenti…” prostor ispred Galerije Matice srpske, koja čuva Vašu poklon-zbirku, oplemenile su vrhunske reprodukcije Goje, Velaskeza, Rembranta u okviru postavke „Prado na otvorenom”. A upravo poseta 1970. tom čuvenom madridskom muzeju bila je, kako ste sami priznali, jedna od prekretnica u Vašoj slikarskoj karijeri?
– Akademija je organizovala to putovanje u Španiju, pri čemu je za svakog studenta pokrila 80 posto trškova, što je sada nezamislivo. I bilo je to zaista životno putovanje i nezaboravno iskustvo koje je i na mene i na Peru ostavilo utisak koji nikada nije izbledeo. Sa nama u autobusu su bili i Milić od Mačve, moj kolega Čeda Vasić ali i njegov tata – Pavle Vasić… Izuzetno društvo. Proveli smo na putu tri nedelje a od toga smo sedam dana bili u Madridu i svakog dana smo išli u Prado – čekali smo da se otvori i nismo izlazili do zatvaranja.Tako snažan doživljaj se jednostavno ugradi u vas. Sličan uticaj, ali iz jednog drugačijeg ugla, na mene je ostavila Firenca. Naime, dobila sam stipendiju za unapređenje likovne umetnosti „Moša Pijade”, a ona je podrazumevala da izaberem sredinu u kojoj ću provesti mesec dana na stručnom usavršavanju. I odabrala sam Firencu, ali smo Pera i ja obilazili i Pizu i Areco i Veronu i Asizi… I mislim da smo uspeli to da iskoristimo, Pera na svoj način, ja na neki svoj. Ta i slična putovanja su nas izuzetno obogatila.
Da li je Vašim mladim kolegama danas teže da se probiju u današnjem umetničkom svetu prepunom senzacija, novih medija i često spornih kriterijuma?
– Nesumnjivo da im nije lako. Međutim, ima nešto što je univerzalno za sva vremena: strast! Ne kažem da je ona dovoljna, ali bez nje… Naprosto, ta neka strast mora da postoji. Recimo, i Pera i ja smo bili strasno vezani za svoj poziv. I u ovim godinama, uprkos činjenici da je moj suprug preminuo pre četiri godine, i dalje dolazim svaki dan u atelje, kao što sam dolazila i ranije. Ostanem, istina, manje, ali s druge strane, u meni se ipak nagomilalo neko iskustvo da već znam šta mogu da dobijem posle prvog nanosa, šta posle drugog i tako ubrzavam postupak, dok je ranije bilo tri koraka napred, dva nazad, pa mi je trebalo mnogo više vremena da dođem do željenog rezultata. Takođe, ostalo mi je urezano ono što je svojevremeno rekao Stravinski: Ja sam u osam sati već za klavirom i inaspiracija dođe. Dok se penjem na Tvrđavu kako bih došla u atelje da radim, ja već slikam bez četke. Tačno znam šta ću tog dana da radim. I da uradim. A ni želje ni volje mi i dalje ne manjka.
Nesuđena violinistkinja
Od osme godine uporedo sam išla i u muzičku školu, najpre osnovnu pa srednju. Više od 11 godina sam predano svirala violinu. I moji roditelji su bili ubeđeni da ću upisati muzičku akademiju. Eto, nisam, ali sam ipak u Ekonomskoj školi, gde sam najpre dobila posao nakon završetka Akademije likovnih umetnosti, u prvo vreme predavala i muzičko i likovno.
Miroslav Stajić
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.