KNJIŽEVNI ATELJE OTA HORVATA Fotografije su inspiracija

Ka­ko je to Ma­ri­ja Ne­na­dić na­ve­la u re­cen­zi­ji knji­ge, “Mo­men­ti 1-49” Ota Hor­va­ta (No­vi Sad, 1967), ova knji­ga “ni­je za pre­li­sta­va­nje, ona je za pro­mi­šlja­nje, za udi­saj i iz­di­saj; za one ko­ji u knji­žev­no­sti tra­že čo­ve­ka”. Če­tr­de­set i de­vet mo­me­na­ta je če­tr­de­set i de­vet za­pi­sa iz in­tim­ne sva­ko­dne­vi­ce, iz­dvo­je­nih iz svih onih tre­nu­ta­ka ko­ji sa­či­nja­va­ju sa­vr­še­nu ar­hi­tek­tu­ru sva­či­jeg ži­vo­ta, pa i ovog glav­nog ju­na­ka no­ve Hor­va­to­ve knji­ge ko­ju je ne­dav­no ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća “Aka­dem­ska knji­ga”.

Kod istog iz­da­va­ča je pre če­ti­ri go­di­ne ob­ja­vljen nje­gov ro­man “Noć­na pro­jek­ci­ja”, a 2016. go­di­ne i zbir­ka pri­ča “Kao Ce­la­no­vi lju­bav­ni­ci” za ko­ju je autor do­bio na­gra­du “Ka­rolj Sir­mai”. Naš su­gra­đa­nin je stu­di­rao u rod­nom gra­du, po­tom u Er­lan­ge­nu i Ber­li­nu, a već du­go ži­vi i ra­di u Fi­ren­ci, u Ita­li­ji. Nje­go­vu pr­vu zbir­ku po­e­zi­je “Gde ne­sta­je šu­ma” ob­ja­vi­la je 1987. go­di­ne Knji­žev­na za­jed­ni­ca No­vog Sa­da i za nju je na­gra­đen “Bran­ko­vom na­gra­dom”. Od ta­da je ob­ja­vio vi­še zbir­ki po­e­zi­je od ko­jih je zbir­ka “Pu­to­va­ti u Ol­mo” oven­ča­na na­gra­dom “Mi­ro­slav An­tić”, a Kul­tur­ni cen­tar No­vog Sa­da mu je na­kon to­ga, u isto­i­me­noj edi­ci­ji ob­ja­vio “Iza­bra­ne & no­ve pe­sme” 2009. go­di­ne. Nje­gov pr­vi ro­man, “Sa­bo je stao” (KCNS, 2014) do­bio je na­gra­de „Bi­lja­na Jo­va­no­vić”, pre­sti­žnu re­gi­o­nal­nu na­gra­du „Mir­ko Ko­vač”, a ro­man je bio  i u naj­u­žem iz­bo­ru za NIN-ovu na­gra­du. Pre­vo­dio je i po­e­zi­ju sa ma­đar­skog i ne­mač­kog je­zi­ka (Pi­lin­ski, Fenj­ve­ši, En­cen­sber­ger).

Po­red či­ta­o­ci­ma do­bro zna­nog Hor­va­to­vog is­tan­ča­nog sti­ha/re­če­ni­ce, sa­da su pred nji­ma za­pi­si ko­ji do­no­se iz­u­zet­ne “sli­ke” ko­je iz­vi­ru iz pod­sve­sti ju­na­ka, kao i mi­sli, sno­vi, a za sve one broj­ne ko­ji­ma je ro­man “Sa­bo je stao” bio sa ne­pre­va­zi­đe­no sen­zi­bil­nim sti­lom is­pri­ča­na pri­ča o pre­mi­nu­loj su­pru­zi, u ovoj knji­zi će pro­na­ći i “mo­me­nat” ko­ji pred­sta­vlja na­sta­vak i za­vr­še­tak ro­ma­na “Sa­bo je stao”.

O svim tim mo­men­ti­ma, o sti­ho­vi­ma i in­spi­ra­ci­ji, raz­go­va­ra­li smo sa Otom Hor­va­tom ko­ji se sva­kog le­ta vra­ti svom književnom ateljeu u rod­nom No­vom Sada.

Da li mo­men­ti či­ne su­štin­ski naš ži­vot? Ko­li­ko tre­nu­ci či­ne sa­vr­še­nu ar­hi­tek­tu­ru na­šeg bi­ti­sa­nja?

– Na­rav­no, ako po­gle­da­mo te mo­men­te, ži­vot nam se sa­sto­ji od njih. Ne­ko­li­ko se­ća­nja i to je to. Kao sva­ki pred­met što se sa­sto­ji od ato­ma, ta­ko se i ži­vot sa­sto­ji od da­na, od­no­sno mo­me­na­ta. Ka­da po­gle­da­mo u pro­šlost vi­di­mo je sve­de­nu na ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka jer ne mo­že­mo da se se­ća­mo sve­ga. Ali, ne­što nam se ure­že vi­še u pam­će­nje. Te­ško je iz­dvo­ji­ti mo­men­te ko­ji su nam va­žni sa­da pred hr­pom bu­du­ćih i za­to jer ne zna­mo ko­li­ko će bi­ti pre­sud­no va­žni za na­šu du­šu i ži­vot. Oni kao da mo­ra­ju da se is­kri­sta­li­šu.

Da li ste bi­ra­li mo­men­te o ko­ji­ma ste pi­sa­li ili su oni iza­bra­li vas, na­met­nu­li vam se, blje­snu­li u va­ma?

– Ova knji­ga kra­ćih tek­sto­va je u iz­ve­snom smi­slu pa­u­za na­kon mog dru­gog ro­ma­na. Re­ći ću da se “va­dim” da je to pa­u­za jer mo­ja za­mi­sao je u stva­ri bi­la da na­pi­šem ro­man na osno­vu jed­ne knji­ge fo­to­gra­fi­ja ko­ju sam igrom slu­ča­ja imao u ru­ka­ma za­hva­lju­ju­ći po­slom ko­jim se ba­vim. Ta je knji­ga osta­vi­la ve­li­ki uti­sak na me­ne zbog svo­je le­po­te. Pri­pre­mio ju je je­dan Ita­li­jan ko­ji ra­di kao ban­kar i ko­ji je u jed­nom mo­men­tu pre­me­šten sa se­ve­ra na jug Ita­li­je gde je pro­veo go­di­nu da­na. U tom pe­ri­o­du je fo­to­gra­fi­sao ne­ve­ro­vat­no le­pe pej­za­že u po­kre­tu, naj­ve­ro­vat­ni­je iz auto­mo­bi­la. Zbog le­po­te tih fo­to­gra­fi­ja po­mi­slio sam da imam sa­vr­še­nu sce­no­gra­fi­ju za svoj ro­man, sa­mo tre­ba da smi­slim ko je taj ban­kar i šta će se nje­mu sve do­ga­đa­ti. Ne­do­sta­ja­lo mi je kre­a­tiv­no­sti za ve­ću pri­ču či­ju ću rad­nju do kra­ja raz­vi­ti. Ali, osta­li su ti ne­ki mo­men­ti, kro­ki pri­či­ce ko­je sam uob­li­čio u krat­ke tek­sto­ve. Ti, kva­zi nje­go­vi, mo­men­ti po­vu­kli su me da­lje, pa sam iza­šao iz tog, nje­go­vog,  kru­ga, i is­pi­sao svo­je mo­men­te ko­ji se ti­ču mog ži­vo­ta u kvar­tu Ko­ver­ća­no u Fi­ren­ci, ili ne­kih mo­jih sno­va ili ne­kih nad­re­al­nih pri­ča i do­ga­đa­ja.

Po­sto­je u knji­zi i oni mo­men­ti se­ća­nja…sno­vi i se­ća­nja…

– Za raz­li­ku od pret­hod­nih, u ovoj sam knji­zi do­sta eks­pe­ri­men­ti­sao sa sno­vi­ma, sa ap­sur­dom, sa stva­ri­ma ko­je su ne­lo­gič­ne, sa non­sen­som. Mo­že se re­ći da su ovo pe­sme, ne­vol­no pri­zna­jem, ali u od­no­su na mo­ju ra­ni­ju po­e­zi­ju, pret­po­sta­vljam da po­sto­ji pro­gres. Pre­po­zna­tljiv sam i ne­pre­po­zna­tljiv. Ka­da su mi ne­ki pri­ja­te­lji re­kli da je to za njih krat­ka pro­za, re­kao sam im da baš ni­sam si­gu­ran u to. Po me­ni, ovo ni­je ni po­e­zi­ja ni pro­za. Vi­še vo­lim da go­vo­rim o nji­ma kao o tek­sto­vi­ma. Na kra­ju kra­je­va či­ta­o­ci će sa­mi svr­sta­ti ove tek­sto­ve u ne­ku knji­žev­nu for­mu.

A što se ti­če se­ća­nja, pro­šlo­sti… Re­ci­mo u ovoj knji­zi po­sto­ji i fi­nal­na sce­na ro­ma­na “Sa­bo je stao”, sce­na sa šo­lji­ca­ma. Taj ba­nal­ni  mo­me­nat za vre­me do­ruč­ka, od­no­sno spre­ma­nja ka­fe di­rekt­no na­do­ve­zao na moj pr­vi ro­man i mo­rao sam ga za­pi­sa­ti. On od­lič­no ilu­stru­je ceo ovaj kon­cept mo­me­na­ta ko­ji sa­či­nja­va­ju ži­vot. Da, ko je vo­leo ro­man “Sa­bo je stao” ov­de će ot­kri­ti nje­gov lir­ski epi­log u Mo­men­tu broj 37.

De­ce­ni­ja­ma ste pi­sa­li sa­mo po­e­zi­ju, sve do pre vi­še od de­ce­ni­je ka­da je ob­ja­vljen ro­man “Sa­bo je stao”.

– To bih ob­ja­snio me­ta­fo­rom… Ka­da ti kao sli­kar 30 go­di­na ra­diš sa­mo auto­por­tre­te, pa ura­diš auto­por­tret sa še­ši­rom, sa lu­lom, sa bra­dom, sa šta­pom, sa mač­kom, i u jed­nom mo­men­tu ti to sve do­sa­di i shva­tiš da ne že­liš ni­je­dan vi­še da na­sli­kaš jer ne­maš vi­še pra­vog za­do­volj­stva u tom uskom kru­gu te­ma ko­ji si iza­brao i že­liš da iz nje­ga iza­đeš. Ka­žeš sa­mom se­bi: OK, sa­da bih mo­gao da sli­kam svet oko se­be, pej­za­že, dru­ge lju­de… I ta­ko kre­neš da sli­kaš a ka­da za­vr­šiš sli­ku shva­tiš da si opet za­vr­šio na auto­por­tre­tu. Te­ško je iza­ći iz jed­ne for­me ko­ju si du­go ne­go­vao i is­tra­ži­vao… Kao ka­da go­di­na­ma tr­čiš tr­ke na 100 me­ta­ra, i on­da od­jed­nom ho­ćeš da tr­čiš tr­ku na 10.000 me­ta­ra. Ne ide to baš la­ko. Tre­ba ras­po­re­di­ti ener­gi­ju, tre­ba na­u­či­ti dru­ga­či­je raz­mi­šlja­ti. U kraj­njoj li­ni­ji sve su to raz­li­či­te for­me jed­ne te iste knji­ge ko­ju pi­še­mo.

I za ovu knji­gu, ka­že­te, bi­le su vam in­spi­ra­ci­ja fo­to­gra­fi­je. Ta­ko se zva­la i jed­na od pret­hod­nih va­ših zbir­ki pe­sa­ma.

– Fo­to­gra­fi­ja i vi­zu­el­na umet­nost uop­šte su od­u­vek bi­le ve­li­ka in­spi­ra­ci­ja za me­ne. Ka­da sam kao stu­dent ot­krio ek­fra­zu bi­lo je to za me­ne kao da sam sti­gao ku­ći. Na Uni­ver­zi­te­tu u Er­lan­ge­nu sam za­tim pro­du­bio tu svo­ju lju­bav, ali to je du­ga pri­ča. Uglav­nom, me­ni je in­te­re­sant­no da is­tra­žu­jem od­nos vi­zu­el­nog i tek­stu­al­nog. Vi­zu­el­no u jed­noj iz­ve­snoj me­ri uvek ima ve­ze sa pod­sve­snim. Lak­še se uđe u taj svet po­mo­ću vi­zu­el­nog. Ov­de, u ovoj knji­zi ima do­sta pod­sve­snog jer sam se če­sto upu­štao i u ta­kve avan­tu­re: sli­ka → tekst.

 

 

 

Dnevnik

 

Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press DOO, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.