Галерија Матице српске је одувек радила на унапређењу својих депоа, смештају уметничких дела као и условима који су неопходни да не дође до угрожавања галеријског фонда. Зато се уз приче о депоу истог часа наслањају правила превентивне конзервације и рестаурације. Заштита уметничких дела, пре него се деси нешто неповољно, заправо је непрестани процес, стална брига и мониторинг. Будност музејских запосленика мора се непрестано изоштравати. Бројне одлике зграде, предности и мане, смена годишњих доба или контраст централног грејања, прилике у непосредној близини али и други фактори ризика познати су нам са дугачког списка. Почевши од атмосферског загађења, земљотреса, поплаве, пожара па до оног најопаснијег – људског чиниоца. Кроз историју чувања уметничких дела позната је подела на време пре алармног обезбеђења и на доба када се иза дебелих зидова и тешких врата са сигурним кључем чувало уметничко благо. Ако је испред врата био човек, такво обезбеђење било је покривено и сигурно (не тотално разуме се!). Упркос савременим технолошким алатима који помажу службама да што боље заштите садржај у депоима, ипак, најважније је присуство човека који прати сав тај сложени механизам. 24 сата човековог надзора са оком камере које би требало да покрива сваки угао унутрашњости као и прилазе изван зграде, суштина је утиска у зеницама чувара који пружа сигурност. Одавно је прошло време када су кључеви кустосима и конзерваторима заостајали у џеповима панталона или белих мантила, забринутост преко ноћи чекала је јутро и тренутак олакшања после мирне ноћи. Данас у ормарићу под шифром свако води рачуна о свом кључу и сви знају кад је узет и враћен на место. Одговорност је једнака пажњи а пажња се означава сталним уласком у депое и када разлог за то није истраживање. Рутински прегледи нису само аутоматске радње приликом извлачења решетки са окаченим сликама. У њима је могуће открити до тада непознати детаљ, испуцали бојени слој или недостатак гипсане позлаћене пасте на украсном раму.
У првој причи спомињали смо депо број 4, некадашњу тзв. мрачну салу која нас је упућивала на чињеницу да светлост не сме бити у контакту са уметничким делима више него што је дозвољено. Више стотина слика, икона и олеографија у овом депоу бораве у условима уједначене влаге и температуре. Приликом адаптације сутеренских просторија и депоа било је планирано да се оформи још неколико депоа у којима би предмети били смештени по техникама. Тада је просторија највише склона влази, иначе нижа за око пола метра од осталих, претворена и званично у депо великих скулптура, у глиптотеку гипсаних модела. Претходних година је обијен стари малтер до цигле, дела су обележена бар кодовима, увезана у електронском претраживању и на концу покривена тајвеком (посебним материјалом са хигроскопним способностима пропуштања ваздуха). Физичка манипулација и стално премештање скулптура великих димензија неминовно је учинило да буде минималних оштећења гипсаних ивица или пуцања временом начетих сегмената дотрајалих модела. Тада су развијене специјалне технике које су обухватале сплет осмишљавања приручних рампи, клизајућих материјала потурених испод скулптура, уз прегршт техника подизања помоћу гуртни, пошто коришћење дизалица намењене таквим потребама није било могуће користити због уског подрумског ходника и стрмих степеника. Нарочити проблем приликом исељавања депоа ради адаптације био је тај што се копије зидних слика повучене из сталне поставке нису могле лако пренети кроз ниске пролазе па је свака копија великих димензија била намотана на дрвене ролне ширег пречника. Једноставно, скучен простор није дозвољавао лако кретање.
Дакле, није било једноставно доћи до депоа 4, пре тога га изместити, и потом поново населити по сасвим другој логици смештања сходно могућностима – повећаном броју решетки или дубини полица у нишама. Синхронизација запослених је била најважнија, пренос преко мртвих углова захтевао је одлуке у тренутку, довитљивост и техничку разгибаност. Орман за клишее као и високи орман из два дела браон боје кога су старије колегинице и колеге називале Динковим орманом (по чувеном историчару уметности и кустосу ГМС Динку Давидову) морали су бити измештени из свог дугогодишњег смештаја мрачне сале, будуће четворке. Издвајање неуметничког материјала, халкографских отисака и штампарских клишеа од слика на платну, помало је личило на дискриминацију документарног материјала. Чисто уметничко још једном је уздигнуто над документарним, и то у музеју који је за тај материјал предвидео друго решење. Орман за клише добио је свој засебни депо, близак сандуцима и старим касама преосталим из инвентара Продуктне берзе а халкографски отисци графика из 18. века похрањене су у нови фиокар боје слоноваче. Тако је, колоквијално називани, Динков високи браонски орман на спрат, морао да буде исељен како би пронашао свој нови живот изван сале у којој га је мрак опкољавао готово пола века. Депо 4 престао је да буде мрачна сала иако светлост и тада никако није могла допрети до њега.
Др Данило Вуксановић
Пројекат „Благо депоа војвођанских музеја” реализује „Дневник Војводина прес”, а суфинансиран је из буџета Реоублике Србије – Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.