Mileta Poštić pripada krugu umetnika koji su animaciju razumeli kao poseban jezik mišljenja i vizuelne poezije.
U njegovom autorskom delovanju ona nije tek puka ilustracija radnje, već prostor u kojem se crtež, ritam, zvuk i simbol pretvaraju u složenu umetničku celinu. Stoga i ne čudi što je njegov kratki 3D animirani film „Čardak”, koji je realizovao u saradnji sa Predragom Joldićem, u proteklih godinu dana osvojio osam glavnih nagrada na smotrama sedme umetnosti diljem sveta, od Floride do Indije, od Bugarske do Meksika.
Ovdašnja publika bila je, podsetimo, u prilici da „Čardak” vidi lane na Novi Sad film festivalu, kao i u okviru Videomedeje…
– Našu bajku „Čardak ni na nebu ni na zemlji” malo smo preradili, dodali joj elemente metanaracije i uradili potpuno u 3D animacionom formatu. Dugo sam u svetu animacije, više od dve decenije sam je i predavao, znam i puno ljudi, ali svaki ovakav projekat je poseban izazov i prilika da se nešto novo nauči. Naravno da je lepo dobiti nagrade, godi i činjenica da smo sklopili ugovor sa jednom producentskom kućom, pa će se „Čardak” možda naći i u distribuciji, recimo na nekim striming servisima, ali najveći benefit je zapravo to stečeno znanje i iskustvo. Jer prioritet nam i jeste bio da prođemo, s jedne strane, kroz ceo proces pravljenja filma, a sa druge strane kroz veoma šarolike postupke konkurisanja za ulazak u programe različitih festivala. Prošli smo sve to sa jednim, u produkcionom smislu malim filmom, i razvili nove kontakte sa ljudima iz animatorske zajednice, koja u principu nije brojna, ali jeste globalno razvijena. I na tim temeljima će, recimo, već na sledeće izdanje NFF-a, u septembru ove godine, doći Derek Horn, selektor na tri odlična američka festivala i k tome distributer studentskih filmova na Univerzitetu Južne Kalifornije u Los Anđelesu, pod čijim okriljem deluje čuvena Škola za filmske i televizijske umetnosti. On će ne samo selektovati jedan program Novi Sad film festivala, nego će održati i svojevrsnu radionicu, koja mislim da će puno značiti ovdašnjim autorima i onima koji će to tek postati. A upravo je i Silvan Šome, autor poznatih crtanih filmova iz Francuske, potvrdio svoj dolazak i masterklas.
Među osnivačima ste Katedre za animaciju i vizuelne efekte, koja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu postoji još od 2003. godine. U proteklih dvadeset i kusur godina puno se, međutim, toga promenilo u ovoj oblasti, pre svega zahvaljujući razvoju tehnologije.
– Kada sam počinjao karijeru, tamo sredinom devedesetih godina prošlog veka, bio sam asistent na Kolumbija koledžu u Čikagu upravo kada je izašao prvi dugometražni 3D animirani film „Priča o igračkama”. I mi smo na našem departmanu na koledžu tada imali i klasičnu i 3D animaciju. U prvom slučaju fokus je bio na tradicionalnom pristupu: papir, crtež, snimanje kamerom, onda čekaš da se film razvije, pa projekcija… A kod 3D animacije korišćen je Softimage, pionirski program za kompjutersku grafiku, koji jeste doneo niz revolucionarnih alata, ali gde je ceo proces bio veoma spor. Međutim, „Priča o igračkama” izazvala je euforiju i odjednom su svi bili zainteresovani za 3D animaciju, pa smo dobili takve crtaće o bubama, ribama i na kraju je došao „The Incredibles”, sa ljudskim likovima, i to taman 2003, kad smo mi utemeljili katedru na AUNS. Softveri su tad već bili dosta unapređeni, pa sam ja vodio studente i na FMX u Štutgart, najveću evropsku tehnološku konferenciju koja okuplja ljude iz filmskog sveta, ali i inženjerskog, muzičkog, likovnog… kako bi se iz prve ruke upoznali sa najsvežijim inovacijama. I to jeste bio jako uzbudljiv period. Ja sam i kratko radio u prvom studiju za animaciju u Srbiji, ako ne računamo neke pokušaje iz devedesetih u Beogradu. Ali i tada, baš kao i sada, iako naša umetnost nesumnjivo dosta zavisi od tehnologije, i dalje je autorska kreativnost ta koja izdvaja drvo iz šume.
Može li veštačka inteligencija i to pravilo sada da poremeti?
– Veštačka inteligencija je alat. I kao i svaki drugi alat, moraš naučiti da ga pravilno koristiš. Naravno, u eri društvenih mreža, kada se maksimalno skraćuju video-klipovi, AI nesumnjivo donosi određeni pomak, a dugoročno gledano, sigurno će taj uticaj samo još više rasti. Drugim rečima, biće neuporedivo lakše napravititi nešto brzo, površno, možda komercijalno, ali svakako neoriginalno. Ali kao nekakav benefit vidim mogućnost da iz te mase kvalitet još lakše ispliva.
Ako govorimo o umetničkom polju gde AI verovatno neće ostaviti bitniji trag, to je – strip?
– Koliko god tehnologija napredovala, strip se uvek drži onih osnovnih elemenata, a to su priča, odnosno znalačko pripovedanje, i kvalitet crteža. Oni su ti koji privlače čitaoca. Ja sam, eto, odrastao uz strip tokom osamdesetih godina prošlog veka, kada je na našem tržištu bilo puno i domaće i svetske produkcije, pre svega italijanske. I ta ljubav nije nestala, naprotiv: eto, uskoro bi trebalo da bude publikovan jedan moj strip koji će se zvati „Unfolding Quest”. Nažalost, generalno posmatrano, strip danas nije komercijalna umetnost, čak su i neka tradicionalna tržišta svedena na najviše četvrtinu nekadašnjih brojki. Ali to nikako ne znači da će strip nestati. Inače, meni je i dalje posebno zanimljiv taj odnos između stripa i storiborda. Jer, u stripu je praktično već dobrim delom rešen vizuelni razvoj priče, ista je situacija i sa dizajnom likova, dizajnom pozadine… Zato sam se čak i dvoumio da li da „Unfolding Quest” odmah razvijem kao animirani film. Ali na kraju nisam želeo da pravim kompromise, pa sam se ipak opredelio da on ostane u svetu devete umetnosti, do daljeg.
Na čelu ste novoformiranog Centra za strip i animaciju. Kakvi su planovi?
– Polako tu instituciju postavljamo na noge, i pravno i programski. Jer pre no što krenemo u neke konkretne poduhvate, moramo da zaokružimo sve te birokratske stvari koje su nevidljive za javnost, ali su neizmerno važne. U ovom trenutku smo u privremenim prostorijama u SKC „Novi Sad”, ali se uskoro selimo u Kinesku četvrt. I imamo jasnu strategiju, a njen fokus je, što se tiče stripa i animacije, i da se sami bavimo manjim produkcijama, ali pre svega da pomažemo ovdašnjim umetnicima u realizaciji njihovih projekata. Biće pod okriljem Centra i dosta obrazovnih sadržaja. Tako je prošle nedelje počeo kurs o mogućnostima primene AI-ja, koji vodi moja bivša studentkinja Paulina Stanko. Ona je krajem prošle godine bila na jednoj ozbiljnoj radionici u Češkoj, koju je vodio tehnički direktor Netfliksa, i sada to što je tamo čula, uz sve ono što se u međuvremenu promenilo – a promenilo se dosta toga – prenosi onima koji su zainteresovani za mogućnosti primene veštačke inteligencije u pretprodukciji, a nešto malo i u produkciji animiranih filmova. Ali nije ideja da Centar postane nekakav pandan Akademiji umetnosti, apsolutno nemamo takvih ambicija. Upravo je suština u tome da će Centar biti, ne obrazovna, već javna institucija, te da će u tom smislu svoje kompetencije moći da usmeri i ka podršci projektima koji dolaze iz različitih sfera animatorske ili strip zajednice. A želja nam je i da formiramo ozbiljnu arhivu domaćih stripova i animiranih radova, da sve to bogatstvo građe nastajalo tokom 20. veka u Novom Sadu, Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji digitalizujemo. Ilustracije radi, kuća „Dnevnik” je dominantno objavljivalja licencne stripove, na kojima su radili i naši autori, poput Branislava Kerca ili Radiča Mijatovića. I ogromna bi šteta bilo da sve to sa nekim našim generacijama ode u zaborav.