Позориште младих је одлучило да најмлађу публику упозна са чувеном Моцартовом опером „Чаробна фрула“, коју ових дана на сцену поставља Рената Карола Гатика, аргентинска редитељка која од 2007. живи и ради у Хрватској.
Ових дана на пробама глумци са њом изучавају и оперску уметност, а како су се снашли у свему томе, публика ће премијерно видети и чути 17. децембра, када је заказана премијера у Позоришту младих.
Редитељка Рената Карола Гатика се већ сусрела са овом опером у позоришту, постављајући је на сцену у Хрватској. Стога јој је блиска и јасна идеја да је избор ове чаробне оперске бајке прави пут да деца начине свој први корак у упознавању света опере.
Да ли представа треба да представи ову Моцартову оперу, или да ипак буде слободна интерпретација те приче, користећи наравно и његову музику?
Ја бих то назловила као адаптацију. Мој циљ с овим пројектом је приближити оперу деци којој је то први сусрет са њом. Али, то је форма која је доста захтевна када су у питању дечја пажња, и њихова интересовања. Ипак, уверана сам да ми морамо кренути с том едукацијом, у тај свет, од малих ногу, да би после било лакше да то усвоје. Јер, опера мало, по мало, губи своју публику, и зато је битно да упознајемо децу с њом. Стога је моја идеја била да користимо тај материјал, али да направимо његову адаптацију у нешто што је дечја представа. Ми немамо оркестар, не свирамо, и не певамо уживо, мада смо то у неким елементима адаптирали, а у некима смо покушавали да се играмо, да би то било присутно колико је год могуће. Јер, ово није оперско позориште, нити је то оперска публика, нити оперски ансамбл, али смо покушали да од Моцарта узмемо највише што можемо, и да направимо неку малу адаптацију. Прва ствар коју смо сачували је да се пева уживо, и то је велики изазов за наше глумце. Ипак је музика адаптирана за дечју публику, и мало скраћена, више су то као песме, него као арије. Неке ствари су модификоване, јер ипак су то глумци, а не оперски певачи.
Имате ли корепетитора?
Да, радимо са Аготом Виткаи Кучера, која је и оперска певачица, и инспирише нас и она, и начин како ради са нама. Материја која структурира ову представу, у овом случају није ни текст, ни садржај, као у већини представа за децу, него је музика. Најбитнија вертикала представе је заправо музика. И све драмско, луткарско, наша игра, организована је око тога, јер је мој највећи интерес у томе да се овако створи прилика да неки клинци можда први пут у животу чују Моцартову музику. Надам се да ће перцепција тога бити таква да им то буде духовито, заиграно, и када их следећи пут питају да ли хоће да слушају Моцарта, и да иду на оперску представу, кажу да хоће, јер спој, концепт опере и Моцарта је нешто што је заиграно и духовито.
Дакле, треба ипак кренути од Моцарта?
Да, музика је садржај целе представе. Ја сам режирала у Ријеци „Чаробну фрулу“ то ми је јединo искуство режије оперског дела, и онда сам схватила да је треба радити као бајку, а да треба да скрајнемо мало њен други чин, и масоне, и те друге слојеве у њој. Онда остаје класична бајка, у којој ће принц ослобађати принцезу, борити се против зла, да би на крају победило добро. Увек ми се чинило да је то нека велика бајка. Мало смо „чистили“ садржај, да би остала дечја бајка.
Ви заправо и нисте почели своју каријеру као редитељка представа за децу, већ драмских?
Да, нисам почела с представама за децу. Ја сам, иначе, Аргентинка, и када сам студирала режију, наравно да је мој први инстинкт био некакво политичко позориште, које је алат револуције, место где ћемо говорити ултимативне истине. Латиноамеричка едукација о позоришту је доста политичка, не због тога да бисмо радили политичко позориште, него због тога да мислимо да је радити позориште политичка чињеница. Наивно мислимо да с позориштем можемо променити свет. После тога сам се преселила у Хрватску, и када сам тамо почела радити, на исти начин као у Аргентини, схватила сам да са мојим ауторским пројектима нисам успела довољно да упознам публику, ни ситуацију.
Нисам имала осећај да добро комуницирам са циљаном публиком, али сам мислила да то могу са децом, која су увек отворена, жељна садржаја. Такође сам схватила да је дечје позориште некако стављено са стране. У њему се, као, вежба, тамо се почиње, и одаље сви крећу да праве озбиљне ствари. А, та идеја да је озбиљно позориште само за одрасле, а неозбиљно за децу, учинило је да изгубимо публику. Јер, клинци који не гледају добре дечје представе, јако тешко спајају позориште с нечим што је духовито, и чаробно, него с нечим што је досадно. Зато имамо кризу, да људи више не иду толико у позориште као пре.
За то сам мислила да би, ако желим да направим неки политички чин, можда најбоље било да се бавим том најмлађом публиком, и да покушавам да том најмлађем узрасту оставим неке клице, као ево то да можда сад први пут чују Моцарта. Да први пут виде нешто што је квалитетно, што је добар текст, неку глумачку минијатуру, која ће пробудити неке емоције које нису само забава, него да кренем да радим озбиљно позориште са децом. Тако сам некако испунила своју жељу да с позориштем променим свет. Јер, за њих још има наде, да неко дете заволи то. То је јако тешко, од када су се појавили екрани.
То јесте конкуренција, али не треба ни одустајати од покушаја да се избори за неко место.
Али, ја чак мислим да није толико у питању да ли улазити у конкуренцију, него разумети која је сад наша функција. Ако ће екрани бити између осталог и забава, имати и васпитну улогу, која је наша функција у тој новој констелацији? Јер, ја мислим да ићи против тога, може само да нас фрустрира. Ми немамо ресурсе, нити се можемо супротставити и конкурисати томе, него је за нас највећи изазов видети која је сад наша функција. А, наша функција је у томе да ми њима представимо нешто што им екрани не могу дати, што је жив човек, и музика уживо. Сви ми знамо да када клавир свира, није исто слушати га преко телефона, него бити тамо. Нити је свеједно, кад пред твојим очима глумац почне да оживљава лутку. Има ту нечег и од ритуала. Даље, позориште је колективна уметност. У свету у којем је сваки сам пред својим телефоном, где је та самoћа постала нешто што је за њих врло редовно, позориште је и даље колективни чин. И даље је чињеница да они долазе у позориште, које је досадно, и које нема тај ритам који имају екрани и ТикТок, али и даље су ту заједно, и заједно то треба да гледају. Треба да вежбају стрпљење, чак и досаду, и треба им и неки други начин концентрације, да успеју у томе.