U samo nekoliko dana srpska književnost ostala je bez četiri velika pisca: Radivoja Šajtinca, Otal Tolnaija, Ištvana Domonkoša i sada Filipa Davida.
Diplomirao je David na Filološkom fakultetu i na Akademiji za pozorište, film, radio i TV. Tokom spisateljske karijere, koja je trajala duže od pola veka, objavio je desetak knjiga pripovedaka i eseja, a kao dramaturg, koscenarista ili scenarista radio je, između ostalih, na filmovima Okupacija u 26 slika, Pad Italije, Večernja zvona, Ko to tamo peva, Bure baruta, Poseban tretman.
Autor je tri romana, od kojih mu je Kuća sećanja i zaborava donela Ninovu i regionalnu nagradu „Meša Selimović”, a proglašena je i za najbolju knjigu u javnim bibliotekama Srbije. Tim se svojim romanom, kako je konstatovala prof. dr Olivera V. Radulović, uklopio u kontekst dela napisanih na srpskom jeziku koja se bave jevrejskom porodičnom tragedijom u ratu, a čiji su autori njegovi savremenici Danilo Kiš (Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik) i David Albahari (Opis smrti, Cink, Mamac).
„Navedene pisce duhovnim srodnicima ne čini samo tematika logora, već i epistolarni postupak preko uvođenja autentičnih pisama iz logora kao svedočanstava srodnih dnevničkoj formi prisutnoj u Kući sećanja i zaborava”, navela je prof. dr Olivera V. Radulović.
„Govoreći uopšteno o svom stvaralaštvu u intervjuu za novosadski časopis Polja, Filip David je naveo da pažljivo čitanje romana koje je napisao može otkriti i dublje slojeve njegove fantastike.
„A to je inspiracija jednim haotičnim svetom u raspadu u kojem se postavljaju neka od egzistencijalnih pitanja smisla našeg postojanja, pitanja morala, tolerancije…”, naveo je pisac.
„U esejističkom radu, a i javnom delovanju, ja sam mnogo direktniji, mnogo polemičniji. Kukavički je ćutati tamo gde dominiraju licemerje, korupcija, laži, mržnja. Kukavički je ćutati dok oko vas sve gori, čine se prevare, zločini, a najgori se predstavljaju kao najbolji.”