Потреба за музеализацијом уметничких атељеа служи намери да се сачува сећање на уметнички простор унутар којег су настајала уметничка дела. У том случају примарна је идеја очувања меморије о уметнику који више није међу живима с јасним циљем да некадашњи уметнички простор асоцира на јединствен стваралачки чин. На том трагу настао је и виртуелни атеље сликара Милана Коњовића у оквиру изложбе посвећене атељеима шпанских уметника. Мора се признати да није било компликовано обухватити сликарске просторе Милана Коњовића иза кога је остала квалитетна документација, огромна литература, галерија посвећена његовом делу као и део поставке Градског музеја у Сомбору, где је од 1945 до 1990. године био смештен његов атеље.
Ипак, Коњовић као сликар био нарочито везан за природу и пејзаж у њој као и људе који су га окруживали. Зато, виртуелни Коњовићев атеље осликава љуштуру сликареве личности и покушај да се дочара непостојеће и врати у свет видљивог један ретко продуктиван уметнички простор. Пре свега, ваља набројити познате атељее Милана Коњовића који су природно били везани и за места – куће сликаревог становања као и сликареву активност у земљи и иностранству. Кућа Коњовићевих у којој је сликар рођен 1898. године налази се и данас у улици под именом Вељка Петровића, која је у то време носила име Црквена јер се протезала иза сомборског светођурђевског храма. У цокли ове светиње уграђен је споменик свештеника Јована Коњовића из 1730 године који сведочи о метохијском, пећком пореклу патрицијске породице Коњовића која је са патријархом Чарнојевићем преко Наћвина (данас Жедника) доселила у Сомбор.
Касније, почетком XX века нову кућу породице Коњовић изградио је сликарев отац Давид на месту куће Николе Вукићевића на главној улици у сецесијском стилу уз париски одјек необично увучене фасаде. У згради са првим лифтом у Сомбору за очеву тешко покретну ташту, на спрату је живео сликар Милан Коњовић са својом породицом. У њој се налазио први Коњовићев атеље у омањој просторији под степеништем с прозорским окном који је биом окренут ка дворишту. На тематској изложби посвећеној Коњовићевим атељеима регистровано је укупно четрнаест радних простора а занимљиво је да је први и последњи атеље имао у својој родитељској кући. Пред крај живота ту у импровизованом атељеу сликао је са најлоном около себе како би заштитио тепих од цурења уљаних боја.
Говорио је како је увек сам ишао у галерије Лувра и како је у атељеу увек био сам. Није волео Академију због заједничког рада и потом потврђивао своју тезу „како уметник ако жели нешто вредно да створи мора да ствара сам“. Самоћа је била једнака његовом изразитом индивидуализму. У атељеу Милана Коњовића који се простирао иза угаоног еркера музејске зграде у Сомбору одигравао се невероватан, паралелни живот уметничког деловања. У њему се сликар борио са самим собом, хрвао са кризним моментима грозничаве личности, сликао бескућнике и чудаке које је доводио са сомборских тргова и извлачио из мрачних бирцуза. У овом простору Коњовић је почетком педесетих година одгурнуо фигуративни свет видљивог али никад до самог краја не предајући се апстракцији.
Ту је, у овалној просторији сместио део намештаја из салона свога деде по мајци Николе Вукићевића и слику Петра Лубарде без украсног рама на канап окачену о куку високо убушену на плафон просторије. Међу бројним листовима документације, белешкама и фотографијама у атељеу је често узимао у руке црни нотес у ком је детаљно уписивао пут својих слика. Поред гломазног секретера стајали су Коњовићеви непомични модели, дрвена фигура свеца Ивана Непомука коју је пронашао у некој напуштеној цркви у Војводини и статуа војника куруца који је на грудима имао уграђен сат. Обе су често са његових осликаних лесонита из атељеа подсећале посматрача на копље сликарског чина, на излазак у пределе сомборског канала са нарочитим, сликаревим нервозним освртом на класје жита и раванградске торњеве иза њих.
На зидовима су висили керамички мађарски тањири а типични рамови за слике са широким у бело фарбаним паспартуима са чешким позлаћеним лајснама били су посвуда. Унутар њих, барокно усковитлани свет матираних површина, испошћене уљане фактуре подржане пепелом и гипсом, упечатљиви доживљаји природе и људи. Ту, испод те заобљене линије архитектуре, посебно за сликара Коњовића, био је пробијен улаз у атеље на самој ивици запуштеног Фернбаховог житног магацина. У њега се улазило тихим куцањем у олук покрај врата као уговореним тајним знаком. Пролазиле су кроз та сеновита врата и немирне даме у касним сатима. Одатле су водиле степенице са уским даскама затрпане мноштвом сликарског материјала ка уском грлу сликарског хаоса. Поред улаза у највећој просторији, на малим столовима и полицама посвуда су биле Коњовићеве четке и шпахтле у керамичким ћуповима, посуде са материјалом и књиге.
По средини је био ткани тепих са којег је сликар, погурен, пажљиво сакупљао шиљатим мистријама трунке сасушене боје. Десно одатле крај преградног зида био је широки лежај уредно намештен. Сликар је понекад пролазио између лежаја и каљеве Жолнаи пећи да отвори заклоњена врата иза којих је у зид била усађена скривена каса. Најмањи кључ са свежња откључавао је мала врата дединог секретера иза којих се крио још један мали кључ којим је отварао мали сеф у орману и из њега узимао још три кључа. Алегоријски мотиви на живописној пећи појачавали су утисак сликареве, годинама грађене сигурности. И тако, идући кроз виртуелну анимацију Коњовићевог атељеа, у круг, можемо доста добро замислити на који начин је маестро отварао претинце своје самоће у којој се једино проналазио. У атељеу без звоњаве телефона са својим сликама израслим из заватрене палете, као из атанора неразговетне и бесконачне радиности, којег верујем да никако не можемо заборавити.
Дневник
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.