ДАНИЛО ВУКСАНОВИЋ, ЛИКОВНИ УМЕТНИК Иза­зо­ви ће над­вла­да­ти осе­ћај сло­бо­дe

Но­во­сад­ски ли­ков­ни умет­ник и кон­зер­ва­тор др Да­ни­ло Вук­са­но­вић не­дав­но се пред­ста­вио у Му­зе­ју и га­ле­ри­ји у Тив­ту са бли­зу 50 ра­до­ва из­ве­де­них у раз­ли­чи­тим тех­ни­ка­ма из свог атељеа. „Из­ме­ђу сли­ке, цр­те­жа и ми­шље­ња о њи­хо­вој суд­би­ни на­ла­зи се про­стор Вук­са­но­ви­ће­вих ли­ков­них кри­ти­ка, есе­ја и струч­них тек­сто­ва из обла­сти исто­ри­је умет­но­сти и му­зе­о­ло­ги­је”, за­пи­са­но је на­ја­ви ове из­ло­жбе при­ре­ђе­не под на­сло­вом – „Sem­per ima­go”.

Го­во­ре­ћи о тој по­став­ци, исто­ри­чар­ка умет­но­сти Алек­сан­дра Си­мо­но­вић је оце­ни­ла да је „Вук­са­но­вић све­стан по­зи­ци­је са­вре­ме­ног умет­ни­ка ко­ји мо­ра да ослу­шку­је дру­штво и да ре­а­гу­је”?

– На­зи­вом из­ло­жбе сам хтео да на­гла­сим от­пор­ност сли­ке у сва­ком вре­ме­ну па и у са­вре­ме­ном. Ра­до­ви из раз­ли­чи­тих ци­клу­са ко­ји су би­ли из­ло­же­ни у Тив­ту за­пра­во су бе­ле­зи ко­ји го­во­ре о мо­јој по­тра­зи за сли­ком, ње­ном увек но­вом вер­зи­јом, де­фор­ма­ци­јом или јед­но­став­но – при­су­ством. Увек сли­ка – Sem­per ima­go је­сте мој ства­ра­лач­ки мо­то ко­ји сто­ји на­спрам по­сма­тра­ча као јед­но­став­на па­ро­ла и по­ру­чу­је да свет без сли­ке ни­шта не зна­чи. Или још про­сти­је: без сли­ке не­ма жи­во­та. Ре­ак­ци­је на са­вре­ме­но дру­штво у ви­ду кри­ти­ке или ана­ли­зе по­ста­ју оба­ве­за и сва­ко од нас се тру­ди да про­на­ђе на­чин ко­ји му се чи­ни нај­по­год­ни­ји и ра­зу­мљи­ви­ји за пу­бли­ку. Мој из­раз се кре­ће ме­ђу раз­ли­чи­тим ме­ди­ји­ма (цр­теж, сли­ка, гра­фи­ка, ко­лаж, ин­ста­ла­ци­ја, ани­ма­ци­ја, текст) али увек на­сто­ји да ис­так­не лич­ни пе­чат у сло­же­ном од­но­су са­вре­ме­не умет­нич­ке прак­се и кул­тур­ног (на­ци­о­нал­ног) на­сле­ђа уз уче­шће би­ра­них сим­бо­ла, из­дво­ја­њем ма­ње по­зна­тих де­та­ља и ци­та­та.

Је­дан од лајт­мо­ти­ва ти­ват­ске из­ло­жбе је да „сли­ка пред­ста­вља ме­сто су­сре­та оно­га што је би­ло и оно­га што је­сте”. А где је ње­на по­зи­ци­ја у од­но­су на што ће би­ти? Шта то ак­ту­ел­на умет­ност оста­вља за бу­дућ­ност?

– Сми­сао умет­но­сти је да по­ве­зу­је и по­ма­же у раз­у­ме­ва­њу жи­во­та,  у при­ро­ди исто­ри­је ко­ја је по­ка­за­ла до­бру и ло­шу стра­ну у број­ним ци­ви­ли­за­ци­ја­ма иза нас. У тре­нут­ку вр­хун­ца јед­не кул­ту­ре по­чи­ње пад ко­ји је уства­ри са­мо при­вид. Пра­ва умет­ност на­ста­вља да жи­ви и у сле­де­ћем вре­ме­ну по­пут до­бро уме­ша­ног мал­те­ра ко­ји не до­зво­ља­ва гра­ђе­ви­ни да се сру­ши. По­зи­ци­ја умет­но­сти је увек дво­ја­ка, јед­но пред­ста­вља у мо­мен­ту на­стан­ка док је њен ства­ра­лац жив а по­сле то­га тр­пи ре­ви­зи­је, до­дат­на чи­та­ња али и зло­у­по­тре­бе. Ак­ту­ел­на умет­ност озна­ча­ва све што је ура­ђе­но у са­вре­ме­ном тре­нут­ку и оста­вља бу­ду­ћим ге­не­ра­ци­ја­ма ис­ку­ство ми­шље­ња о умет­но­сти. Умет­ност је у су­шти­ни иде­ја тра­ди­ци­је – пре­но­ше­ња, уз очу­ва­ње вред­но­сти ко­је су за­слу­жи­ле да оп­ста­ну у вре­ме­ну, да­кле у бу­дућ­но­сти. За то за­сту­па­ње до­био сам на­гра­ду “Лон­гин” за укуп­но ства­ра­ла­штво.

У на­ја­ва­ма из­ло­жби све се че­шће упо­тре­бља­ва­ју тер­ми­ни ви­зу­ел­ни умет­ник, чак мул­ти­ме­ди­јал­ни, уме­сто сли­кар, ва­јар, гра­фи­чар… Да ли је то чи­сто пи­та­ње трен­да или се гра­ни­це из­ме­ђу ди­сци­пли­на за­и­ста убр­за­но бри­шу?

– И јед­но и дру­го је у пи­та­њу. Аси­ми­ла­ци­јом свих дру­гих умет­но­сти под сво­је окри­ље, ње­но „ве­ли­чан­ство“ са­вре­ме­на умет­ност је укљу­чи­ла све по­зна­те вр­сте умет­но­сти за­јед­но са за­хук­та­лом сна­гом ди­ги­тал­не тех­но­ло­ги­је. Аутор­ско у умет­но­сти до­би­ја ви­ше­стру­ки ка­рак­тер, гра­ни­це из­ме­ђу ди­сци­пли­на не­ста­ју по­што се пре­пли­та­ње не мо­же из­бе­ћи. Чак је и по­жељ­но ком­би­но­ва­ти на­из­глед не­спо­ји­во ка­ко би се кроз ства­ра­лач­ки про­цес на са­мом кра­ју оства­рио атрак­тив­ни­ји ре­зул­тат. Екс­пе­ри­мен­тал­ни ка­рак­тер тих по­сту­па­ка по­ста­је не­пи­са­ни ре­цепт за от­кри­ва­ње умет­нич­ких дис­кур­са. На­рав­но да екс­по­зи­ци­ја умет­нич­ких де­ла има зна­чај­ну уло­гу али си­гур­но је да умет­ни­ци да­нас мо­ра­ју ба­ра­та­ти број­ним ве­шти­на­ма ако ми­сле да оп­ста­ну на сце­ни, тр­жи­шту и у јав­ном про­сто­ру.

За ко­га да­нас умет­ник ства­ра? Но­ве тех­но­ло­ги­је су омо­гу­ћи­ле увер­љи­ву по­се­ту Лу­вру, Пра­ду, Га­ле­ри­ји Ма­ти­це срп­ске а да љу­би­тељ умет­но­сти не мо­ра ни да иза­ђе из ста­на. Пре­ти ли нам опа­сност да се у тој АИ по­пла­ви уто­пи и она по­тре­ба да се до­жи­ви сло­бо­ду ко­ју истин­ска умет­ност до­но­си?

– Већ има до­ста го­ди­на од кад се го­во­ри да ће штам­па­ну књи­гу за­ме­ни­ти елек­трон­ска а књи­ге се све ви­ше штам­па­ју. Но­ве тех­но­ло­ги­је ушле су у на­шу ми­сао и не по­сто­ји ви­ше аспект жи­во­та ко­ји ни­је об­у­зет ње­ном мо­ћи. Вир­ту­ел­не ту­ре, ре­кон­струк­ци­је про­шло­сти по­мо­ћу умет­не ин­те­ли­ген­ци­је по­ка­зу­ју да при­су­ству­је­мо ча­су не­за­у­ста­вљи­вог тех­но­ло­шког на­прет­ка. Ми­слим да ће ме­сто сло­бо­де у од­но­су на умет­ност оста­ти не­так­ну­то, је­ди­но ће се угао по­сма­тра­ња то­ли­ко де­фор­ми­са­ти да не­ће би­ти мо­гу­ће ла­ко раз­лу­чи­ти шта је ствар­на кре­а­тив­на вред­ност а шта про­из­вод ауто­мат­ског ко­ри­шће­ња не­пре­глед­них ба­за по­да­та­ка. Иза­зо­ви ће над­вла­да­ти осе­ћај сло­бо­де. Га­ле­ри­ја Ма­ти­це срп­ске се тру­ди да на пра­ви на­чин укљу­чи тех­но­ло­ги­ју у све до­ме­не ра­да, од пре­зен­та­ци­је, ре­ста­у­ра­ци­је, ис­тра­жи­ва­ња и ко­му­ни­ка­ци­је са свим сло­је­ви­ма пу­бли­ке.

Умет­ни­ци су ра­ни­је стре­пе­ли од су­да ли­ков­не кри­ти­ке, ко­ја је мо­гла да им лан­си­ра ка­ри­је­ру али и да је за­ко­па. Да ли је оп­шта ре­ла­ти­ви­за­ци­ја вред­но­сти оту­пе­ла њи­хов зна­чај или раз­ло­зи за­ди­ру и у са­му по­зи­ци­ју ли­ков­не умет­но­сти, па та­ко и ли­ков­не кри­ти­ке да­нас?

– До­бро сте при­ме­тли да је ути­цај са­вре­ме­не умет­нич­ке кри­ти­ке али и са­ме умет­но­сти ви­ше не­го огра­ни­чен, све­ден на ми­ни­ја­тур­ни по­сто­так при­су­ства у бу­џе­ти­ма, ме­ди­ји­ма и дру­гом. Вред­но­сти се за­сни­ва­ју мно­го ви­ше на мер­ка­тил­ним осно­ва­ма док ин­те­ре­си оних што по­се­ду­ју ви­шак нов­ца све ви­ше за­ди­ру у сфе­ру умет­но­сти. Ра­ни­је је би­ло ја­ко ва­жно ко о умет­ни­ку пи­ше и јед­на ло­ша кри­ти­ка мо­гла је уни­шти­ти ка­ри­је­ру умет­ни­ка. Да­нас, у до­ба со­ци­јал­них мре­жа сва­ко кри­ти­ку­је, су­ди, оспо­ра­ва и хва­ли. При­па­дам они­ма ко­ји се бо­ре за глас ко­ји го­во­ри, пи­ше и об­ја­вљу­је о умет­но­сти, упр­кос све­му.

 

 

 

Дневник

Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.