Препознат је највише као поета, мада је подједнако успешан и у осталим књижевним врстама. Јован Зивлак (Наково, 1947) спада међу водеће личности савремене српске књижевности. Његов вишедеценијски ангажман у књижевности и култури дао је изузетан допринос у различитим областима, од учешћа у бројним жиријима, где је увек брижљиво и аргументовано настојао да подржи дела која су, како се показало, оставила трајни траг у потоњем раздобљу, до позиције уредника у издавачкој кући Светови, оставивши дубок траг кроз објављивање најзначајнијих филозофских и теоријских дела насталих у веку за нама.
Уз то, уредник је Новосадског књижевног фестивала, који окупља еминентна имена европског песништва. Као песник, Зивлак је карактеристичан по томе што ствара снажне и упечатљиве слике које су у функцији мишљења савременог тренутка. Носилац је најзначајнијих песничких награда у Србији и иностранству, а као аутор и приређивач потписао је неколико десетина књига. Зивлакова поезија је у протекле две деценије препозната као вредна и у контексту европске поезије. Тако му је недавно му је изашла књига код угледног издавача у Словачкој.
– Књига је изашла на предлог словачког песника Вићазослава Хроњеца који је извршио избор и превод за издавачку кућу из Братиславе која издаје часопис Вертиго. У часопису Вертиго као сепарат изашао је избор из моје поезије. Вертиго је тако конципиран да уз сваки број објави два до четири аутора и у периоду од осам година објавио је двадесетичетири наслова угледних песника, из словачке и светске савремене поезије. Поред познатих словачких аутора у серији су се појавили песници из Шпаније, САД, Енглеске, Мађарске, Русије (Nick Brooks, April Green, Patricia Gonzalvo de Jesus и др). Књига се појавила под насловом „Самарканд“ и то је двадесетипета моја песничка књига на другим језицима (француском, руском, шпанском, енглеском, италијанском, пољском, мађарском, бугарском, румунском, македонском). Крајем прошле године у врло квалитеном румунском часописа часопису „Екс понто“, који издају писци из Констанце под покровитељством Савеза румунских писаца, објављен је избор мојих песама у преводу Славомира Гвозденовића и Лучијана Алексијуа. Исти преводиоци објавили су избор из моје поезије у последњем прошлогодишњем броју часописа „Poezia“, који излази у Букурешту под покровитељством Савеза румунских писаца
Може ли се извући једна, заједничка поетичка црта ваше поезије и прозе и колико у њој, као темељних, има севернобанатских поетских упоришта?
– Пре него што сам се почео бавити посвећено књижевношћу био сам уроњен у наивно откривања света око себе. Књижевност сам сретао у звуковима епских напева и кроз говор и приче мојих наковачких крајишких суграђана. Касније сам наставио разговор, често полемичан, са управницом кикиндске бибилиотеке Јелисаветом Моравек. Кикиндска библиотека у време касних шездесетих је била острво с благом на којем сам нашао Аристотела, Платона, Ничеа, Паунда, Елиота, Бодлера и многе друге битне ауторе. Упозно сам тада мноштво младих људи и наставника средњих школа са којима сам водио узбудљиве и откривалачке разговоре. Посебно су ми били драгоцен разговори са тадашњим редитељем Кикиндског аматерског позоришта Драганом Јовићем. Касније на студијама у Новом Саду открио сам и уобличио своје поимање модерности. Научио сам да је језик моје упориште. Језик схваћен као динамичка матрица која ме стално ставља пред упитаност шта ми може рећи о свету. При томе он није некакво спремиште које у себи садржи све одговоре а ми би само требало да то откријемо. Наравно, језик ће бити продуктиван, он ће радити за нас уколико ми радимо на њему. Уколико се не предамо исцрпљујућем и посвећеном истраживању његових видова. Језик је доспевао из моје читалачке културе и из страсти према поезији коју сам сретао код мојих најближих саговорника. Наравно, био сам у сталном конфликту са широм околином. Кикинда је у то доба, касних шездестих, била средина која је високо поштовала технички, такорећи индустријски и идеолошки левичарски аспект стварности.
Један сте од најпревођенијих савремених домаћих песника. Шта једном песнику даје универзалност да буде разумљив и ван одређеног временског или географског контекста?
– Најбољи опис моје позиције, рецимо према француској савременој поезији дао је Лионел Реј, изузетни песник и интелектуалац, у говору о мојој поезији у париском ПЕН центру: “Мој је утисак да он у својој поезији нагомилава историјско зло, да смо ухваћени у реалност која нас затвара у челичне чељусти текста. Постоји нешто неумољиво, нека визија, али то је поглед песника који ствара историјску реалност која је сачињена од мање битних и такође веома битних догађаја. Готово да постоји утисак гушења, дављења под теретом историјске актуелности, онакве какву је живимо и оне која се меша у приватни живот. То ме је изненадило јер у француској поезији данас не видим да се прави фикција од историјске реалности. Вероватно је да поезија у преводу није исто што и оригинал, али мој је утисак да је то поезија која говори о историјском злу, окрутном, без узмицања, без лека.”
Као уредник у “Световима” и “Адреси” дали сте велики допринос у афирмацији многих књижевника. Да ли би, по Вама, борба писаца за афирмацију увек требало да буде системска или строго индивидуална?
– У књижевности систем је могућ тек апостериори. Ја сам био у посебној позицији да откривам вредности, облике, идеје, естетике… у настајању. Неспорно да сам се трудио да се образујем, али посебну врсту талента да препознам вредности нико одређен ми није могао дати. Писци умногоме зависе од осетљивости уредника, критичара и колега писаца. Култура која доминира припрема тло за откриће писаца који имају шта да нам кажу.
Часопис “Златна греда” који уређујете, истрајава упркос невремену за писану реч. Како се носите с тешкоћама које носи једна непрофитна делатност као што је издавање књижевног часописа?
– Часопис “Златна греда” је утемељен у заступању савремене књижевности у нас, у отворености према светским културама, у заступању теоријских и аналитичких идеја, тумачењу друштвених појава и улоге уметности и књижевности у њима. Ширина захвата коју негује овај часопис отвара путеве према упознавању савремене америчке књижевне сцене, енглеске, француске, руске бугарске, румунске, али и норвешке, данске, холандске, тибетанске, тамилске… Такође, на страницама Греде срећемо нова тумачења дендизма, спектакла, савременог романа, Раичковића, Тасића, Албахарија, Валерија, Дучића, и мноштво нових песничких текстова и прозних прилога наших и светских аутора. Часопис има и ревијски карактер, информације о светским наградама, положају књиге, борби интелектуалаца за слободе, тржишту културе итд, као и различите критичке прилоге о нашој савременој књижевности.
Дневник
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.