Милиена Панаотовић припада генерацији савремених преводилаца који спајају академски рад са живим, истраживачким интересовањем за савремену књижевност. Образована на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, где се усавршавала у области русистике и теорије превођења, свој професионални пут изградила је на прелому између филолошке прецизности и уметничке интуиције. Последњих година посвећена је превођењу књижевних дела, при чему јој је сваки нови текст изазов, али и прилика да успостави дијалог између култура, епоха и поетика. Њени преводи сведоче о дубоком разумевању језика као живог организма, као простора у коме се преплићу мисао, ритам и културни кодови.
Шта Вас је мотивисало да се посветите превођењу руске књижевности и које ауторе сматрате најзначајнијим за сопствену развојну путању?
– Одувек сам волела да „радим са текстом“, да га ишчитавам, проналазим неке унутрашње везе. Увек сам била читалац са оловком у руци. Мислим да ме је та „текстуална радозналост“ и мотивисала да почнем да преводим руску књижевност. Увек је у мени била нека жеља да у текст уђем изнутра, да га читам некако у три димензије, вођена аутором ког преводим, али ипак слободна да креирам неки свој простор.
Сваки аутор ког сам преводила је оставио траг и свој значај. Рецимо, сећам се како сам се својеевремено „мучила“ са Павелом Крусановим, а када је превод био готов, обожавала сам тај текст; некако сам стасала, пронашла другачије димензије размишљања… Тако да можда могу да кажем да су најзначајнији они који су ме највише „намучили“, то јест они који су изазивали неку врсту отпора у мени… И мислим да је управо сусрет моје текстуалне радозналости и тог отпора заправо увек био рецепт за тај развој. Мада је тешко говорити о „развоју“. Превођење је увек посао „из почетка“, барем ја прилазим сваком новом тексту као да први пут преводим и као да не знам шта ме чека. Мада, и то је вероватно због те моје урођене текстуалне радозналости…
Како видите улогу савременог преводиоца у представљању великих књижевних дела новој публици?
– Преводилац је увек нека врста медија. Преко њега у културу примаоца долази оно што је представницима те културе немогуће да сагледају и прихвате, и то не само због непознавања језика. Било би лепо да је сваки преводилац и коментатор дела које преводи, да сваки превод има предговор/поговор, или бар неку реч, коментар преводиоца, јер управо он, по мом мишљењу, на најбољи начин може да нам представи дело које је преводио.
Шта вам је важније у преводу, верност изворнику или комуникативност, приступачност превода читаоцу? Да ли сматрате да постоји компромис који увек мора да се направи?
– Верност оригиналу или комуникативност, то увек диктира дело које преводите. Текстови су различити. Њихове сврхе су различите. Понекад можете донекле да жртвујете ту верност, да бисте добили на приступачности. А понекад је то недопустиво. Претпостављам да преводилац мора да има „њух“ за то, да ту не постоје правила, некакве категорије. Једноставно, сваки текст диктира своја правила. А преводилац мора то да нањуши и да у свом преводу остане доследан свом избору.
Кад смо код компромиса, важно је да се помиримо са тим да је сваки превод лаж. Лепа, успешна или мање успешна лаж. Када то прихватимо (чини ми се да више ми, преводиоци, треба да се суочимо са тим, него читаоци), онда неће бити потребе за „компромисом“. Са собом не правиш компромис када преводиш. „Лажеш“ најбоље што умеш…
Гледајући напред, како видите будућност преводилачке професије у Србији? Да ли дигитализација, машинско превођење и како се ви прилагођавате тим променама?
– Плашим се да гледам унапред, искрено… У Србији не видим будућност преводилачке професије једноставно јер у Србији у издаваштву нема довољно новца. Мало је оних који могу себи да дозволе да „успут“ преводе. А ако радите „успут“, поставља се питање квалитета и посвећености тексту са којим радите. Овде не мислим да превођење докумената, наравно.
Исто тако, дигитализација, машинско превођење, сви могући алати садашње дигитализоване ере могу да помогну преводиоцу, али плашим се не за све врсте текстова. Ја лично сам old school, тешко да прихватам машинско превођење – мада морам да признам да сам га користила неколико пута у превођењу неке документације. За себе бих волела да увек имам времена да радим онако како мислим да треба, полако и пажљиво, са понирањем у текст, а не „прелећењем“ и пуким преношењем фабуларне информације.
Да ли постоје изазови или специфичности у преношењу културних и језичких нијанси са руског на српски језик током рада на конкретном тексту?
– Наравно, изазови и специфичности увек постоје. А ја волим да кажем да је превођење тимски рад. Барем га ја тако схватам. У смислу да увек када имам неку недоумицу или изазов, да се увек посаветујем или са носиоцем руске културе или са неким колегом, преводиоцем.
Поједине специфичности, руско-српске језичке нијансе се временом могу научити. Али је свако време у коме преводите ново време, а већ устаљене ставове и решења треба проверити. Мени се чини да се ја трудим да са сваким новим преводом сваку специфичност или изазов изнова размотрим и у складу са конкретним текстом решим.
У ком тренутку преводилачки рад прелази у самостални уметнички чин, и како Ви балансирате између верности и креативности?
– Уколико говоримо о превођењу лепе књижевности, уметничких текстова, мислим да је преводилачки рад увек самостални уметнички чин. Јер ви се увек, хтели то или не, одвајате од текста оригинала и стварате своју димензију текста у оквиру језика на који преводите.
Ја мислим да верност и креативност морају да иду заједно. Лично увек прво полазим од верности. Прву руку текста преводим најбуквалније могуће, уз све могуће нијансе значења. А затим ишчитавам текст бескрајно много пута, дотерујем га све док не добијем задовољавајући текст превода. У тој завршној креативности бескрајно уживам.
Дневник
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.