КЊИЖЕВНИ АТЕЉЕ ОТА ХОРВАТА Фотографије су инспирација

Ка­ко је то Ма­ри­ја Не­на­дић на­ве­ла у ре­цен­зи­ји књи­ге, “Мо­мен­ти 1-49” Ота Хор­ва­та (Но­ви Сад, 1967), ова књи­га “ни­је за пре­ли­ста­ва­ње, она је за про­ми­шља­ње, за уди­сај и из­ди­сај; за оне ко­ји у књи­жев­но­сти тра­же чо­ве­ка”. Че­тр­де­сет и де­вет мо­ме­на­та је че­тр­де­сет и де­вет за­пи­са из ин­тим­не сва­ко­дне­ви­це, из­дво­је­них из свих оних тре­ну­та­ка ко­ји са­чи­ња­ва­ју са­вр­ше­ну ар­хи­тек­ту­ру сва­чи­јег жи­во­та, па и овог глав­ног ју­на­ка но­ве Хор­ва­то­ве књи­ге ко­ју је не­дав­но об­ја­ви­ла из­да­вач­ка ку­ћа “Ака­дем­ска књи­га”.

Код истог из­да­ва­ча је пре че­ти­ри го­ди­не об­ја­вљен ње­гов ро­ман “Ноћ­на про­јек­ци­ја”, а 2016. го­ди­не и збир­ка при­ча “Као Це­ла­но­ви љу­бав­ни­ци” за ко­ју је аутор до­био на­гра­ду “Ка­рољ Сир­маи”. Наш су­гра­ђа­нин је сту­ди­рао у род­ном гра­ду, по­том у Ер­лан­ге­ну и Бер­ли­ну, а већ ду­го жи­ви и ра­ди у Фи­рен­ци, у Ита­ли­ји. Ње­го­ву пр­ву збир­ку по­е­зи­је “Где не­ста­је шу­ма” об­ја­ви­ла је 1987. го­ди­не Књи­жев­на за­јед­ни­ца Но­вог Са­да и за њу је на­гра­ђен “Бран­ко­вом на­гра­дом”. Од та­да је об­ја­вио ви­ше збир­ки по­е­зи­је од ко­јих је збир­ка “Пу­то­ва­ти у Ол­мо” овен­ча­на на­гра­дом “Ми­ро­слав Ан­тић”, а Кул­тур­ни цен­тар Но­вог Са­да му је на­кон то­га, у исто­и­ме­ној еди­ци­ји об­ја­вио “Иза­бра­не & но­ве пе­сме” 2009. го­ди­не. Ње­гов пр­ви ро­ман, “Са­бо је стао” (КЦНС, 2014) до­био је на­гра­де „Би­ља­на Јо­ва­но­вић”, пре­сти­жну ре­ги­о­нал­ну на­гра­ду „Мир­ко Ко­вач”, а ро­ман је био  и у нај­у­жем из­бо­ру за НИН-ову на­гра­ду. Пре­во­дио је и по­е­зи­ју са ма­ђар­ског и не­мач­ког је­зи­ка (Пи­лин­ски, Фењ­ве­ши, Ен­цен­сбер­гер).

По­ред чи­та­о­ци­ма до­бро зна­ног Хор­ва­то­вог ис­тан­ча­ног сти­ха/ре­че­ни­це, са­да су пред њи­ма за­пи­си ко­ји до­но­се из­у­зет­не “сли­ке” ко­је из­ви­ру из под­све­сти ју­на­ка, као и ми­сли, сно­ви, а за све оне број­не ко­ји­ма је ро­ман “Са­бо је стао” био са не­пре­ва­зи­ђе­но сен­зи­бил­ним сти­лом ис­при­ча­на при­ча о пре­ми­ну­лој су­пру­зи, у овој књи­зи ће про­на­ћи и “мо­ме­нат” ко­ји пред­ста­вља на­ста­вак и за­вр­ше­так ро­ма­на “Са­бо је стао”.

О свим тим мо­мен­ти­ма, о сти­хо­ви­ма и ин­спи­ра­ци­ји, раз­го­ва­ра­ли смо са Отом Хор­ва­том ко­ји се сва­ког ле­та вра­ти свом књижевном атељеу у род­ном Но­вом Сада.

Да ли мо­мен­ти чи­не су­штин­ски наш жи­вот? Ко­ли­ко тре­ну­ци чи­не са­вр­ше­ну ар­хи­тек­ту­ру на­шег би­ти­са­ња?

– На­рав­но, ако по­гле­да­мо те мо­мен­те, жи­вот нам се са­сто­ји од њих. Не­ко­ли­ко се­ћа­ња и то је то. Као сва­ки пред­мет што се са­сто­ји од ато­ма, та­ко се и жи­вот са­сто­ји од да­на, од­но­сно мо­ме­на­та. Ка­да по­гле­да­мо у про­шлост ви­ди­мо је све­де­ну на не­ко­ли­ко тре­ну­та­ка јер не мо­же­мо да се се­ћа­мо све­га. Али, не­што нам се уре­же ви­ше у пам­ће­ње. Те­шко је из­дво­ји­ти мо­мен­те ко­ји су нам ва­жни са­да пред хр­пом бу­ду­ћих и за­то јер не зна­мо ко­ли­ко ће би­ти пре­суд­но ва­жни за на­шу ду­шу и жи­вот. Они као да мо­ра­ју да се ис­кри­ста­ли­шу.

Да ли сте би­ра­ли мо­мен­те о ко­ји­ма сте пи­са­ли или су они иза­бра­ли вас, на­мет­ну­ли вам се, бље­сну­ли у ва­ма?

– Ова књи­га кра­ћих тек­сто­ва је у из­ве­сном сми­слу па­у­за на­кон мог дру­гог ро­ма­на. Ре­ћи ћу да се “ва­дим” да је то па­у­за јер мо­ја за­ми­сао је у ства­ри би­ла да на­пи­шем ро­ман на осно­ву јед­не књи­ге фо­то­гра­фи­ја ко­ју сам игром слу­ча­ја имао у ру­ка­ма за­хва­љу­ју­ћи по­слом ко­јим се ба­вим. Та је књи­га оста­ви­ла ве­ли­ки ути­сак на ме­не због сво­је ле­по­те. При­пре­мио ју је је­дан Ита­ли­јан ко­ји ра­ди као бан­кар и ко­ји је у јед­ном мо­мен­ту пре­ме­штен са се­ве­ра на југ Ита­ли­је где је про­вео го­ди­ну да­на. У том пе­ри­о­ду је фо­то­гра­фи­сао не­ве­ро­ват­но ле­пе пеј­за­же у по­кре­ту, нај­ве­ро­ват­ни­је из ауто­мо­би­ла. Због ле­по­те тих фо­то­гра­фи­ја по­ми­слио сам да имам са­вр­ше­ну сце­но­гра­фи­ју за свој ро­ман, са­мо тре­ба да сми­слим ко је тај бан­кар и шта ће се ње­му све до­га­ђа­ти. Не­до­ста­ја­ло ми је кре­а­тив­но­сти за ве­ћу при­чу чи­ју ћу рад­њу до кра­ја раз­ви­ти. Али, оста­ли су ти не­ки мо­мен­ти, кро­ки при­чи­це ко­је сам уоб­ли­чио у крат­ке тек­сто­ве. Ти, ква­зи ње­го­ви, мо­мен­ти по­ву­кли су ме да­ље, па сам иза­шао из тог, ње­го­вог,  кру­га, и ис­пи­сао сво­је мо­мен­те ко­ји се ти­чу мог жи­во­та у квар­ту Ко­вер­ћа­но у Фи­рен­ци, или не­ких мо­јих сно­ва или не­ких над­ре­ал­них при­ча и до­га­ђа­ја.

По­сто­је у књи­зи и они мо­мен­ти се­ћа­ња…сно­ви и се­ћа­ња…

– За раз­ли­ку од прет­ход­них, у овој сам књи­зи до­ста екс­пе­ри­мен­ти­сао са сно­ви­ма, са ап­сур­дом, са ства­ри­ма ко­је су не­ло­гич­не, са нон­сен­сом. Мо­же се ре­ћи да су ово пе­сме, не­вол­но при­зна­јем, али у од­но­су на мо­ју ра­ни­ју по­е­зи­ју, прет­по­ста­вљам да по­сто­ји про­грес. Пре­по­зна­тљив сам и не­пре­по­зна­тљив. Ка­да су ми не­ки при­ја­те­љи ре­кли да је то за њих крат­ка про­за, ре­као сам им да баш ни­сам си­гу­ран у то. По ме­ни, ово ни­је ни по­е­зи­ја ни про­за. Ви­ше во­лим да го­во­рим о њи­ма као о тек­сто­ви­ма. На кра­ју кра­је­ва чи­та­о­ци ће са­ми свр­ста­ти ове тек­сто­ве у не­ку књи­жев­ну фор­му.

А што се ти­че се­ћа­ња, про­шло­сти… Ре­ци­мо у овој књи­зи по­сто­ји и фи­нал­на сце­на ро­ма­на “Са­бо је стао”, сце­на са шо­љи­ца­ма. Тај ба­нал­ни  мо­ме­нат за вре­ме до­руч­ка, од­но­сно спре­ма­ња ка­фе ди­рект­но на­до­ве­зао на мој пр­ви ро­ман и мо­рао сам га за­пи­са­ти. Он од­лич­но илу­стру­је цео овај кон­цепт мо­ме­на­та ко­ји са­чи­ња­ва­ју жи­вот. Да, ко је во­лео ро­ман “Са­бо је стао” ов­де ће от­кри­ти ње­гов лир­ски епи­лог у Мо­мен­ту број 37.

Де­це­ни­ја­ма сте пи­са­ли са­мо по­е­зи­ју, све до пре ви­ше од де­це­ни­је ка­да је об­ја­вљен ро­ман “Са­бо је стао”.

– То бих об­ја­снио ме­та­фо­ром… Ка­да ти као сли­кар 30 го­ди­на ра­диш са­мо ауто­пор­тре­те, па ура­диш ауто­пор­трет са ше­ши­ром, са лу­лом, са бра­дом, са шта­пом, са мач­ком, и у јед­ном мо­мен­ту ти то све до­са­ди и схва­тиш да не же­лиш ни­је­дан ви­ше да на­сли­каш јер не­маш ви­ше пра­вог за­до­вољ­ства у том уском кру­гу те­ма ко­ји си иза­брао и же­лиш да из ње­га иза­ђеш. Ка­жеш са­мом се­би: ОК, са­да бих мо­гао да сли­кам свет око се­бе, пеј­за­же, дру­ге љу­де… И та­ко кре­неш да сли­каш а ка­да за­вр­шиш сли­ку схва­тиш да си опет за­вр­шио на ауто­пор­тре­ту. Те­шко је иза­ћи из јед­не фор­ме ко­ју си ду­го не­го­вао и ис­тра­жи­вао… Као ка­да го­ди­на­ма тр­чиш тр­ке на 100 ме­та­ра, и он­да од­јед­ном хо­ћеш да тр­чиш тр­ку на 10.000 ме­та­ра. Не иде то баш ла­ко. Тре­ба рас­по­ре­ди­ти енер­ги­ју, тре­ба на­у­чи­ти дру­га­чи­је раз­ми­шља­ти. У крај­њој ли­ни­ји све су то раз­ли­чи­те фор­ме јед­не те исте књи­ге ко­ју пи­ше­мо.

И за ову књи­гу, ка­же­те, би­ле су вам ин­спи­ра­ци­ја фо­то­гра­фи­је. Та­ко се зва­ла и јед­на од прет­ход­них ва­ших збир­ки пе­са­ма.

– Фо­то­гра­фи­ја и ви­зу­ел­на умет­ност уоп­ште су од­у­век би­ле ве­ли­ка ин­спи­ра­ци­ја за ме­не. Ка­да сам као сту­дент от­крио ек­фра­зу би­ло је то за ме­не као да сам сти­гао ку­ћи. На Уни­вер­зи­те­ту у Ер­лан­ге­ну сам за­тим про­ду­био ту сво­ју љу­бав, али то је ду­га при­ча. Углав­ном, ме­ни је ин­те­ре­сант­но да ис­тра­жу­јем од­нос ви­зу­ел­ног и тек­сту­ал­ног. Ви­зу­ел­но у јед­ној из­ве­сној ме­ри увек има ве­зе са под­све­сним. Лак­ше се уђе у тај свет по­мо­ћу ви­зу­ел­ног. Ов­де, у овој књи­зи има до­ста под­све­сног јер сам се че­сто упу­штао и у та­кве аван­ту­ре: сли­ка → текст.

 

 

 

Дневник

 

Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.