Kњигa „Књижевне адресе“ Милована Витезовића плод je разговора две личности веома значајне за српску културу и књижевност.
Ово је двеста тридесет и четврта књига колекције „Одговори“ коју потписује Милош Јевтић. Тај његов велики труд Радован Поповић назива „недостижном причаоницом српске културе“.
Реч је о књизи која је плод дара два аутора. Најпре, Милоша Јевтића, као и увек, добро припремљеног за разговор, намерног да обасја све димензије личности с којом разговара. Свако његово питање је низ питања која, напросто, изнуђују спремност и спретност саговорника да оголи своје делање и своје дело.
Јевтић га тера да, без остатка, закорачи у простор сећања, отвори врата детињства, као и да се суочи са тачком прелаза од места рођења до места живљења (од Косјерића, Ужица до Београда). Он га подстиче да региструје и оно магловито, што спавајући клизи, показујући му пут до нестварне и тихе светлости у њему.
Јевтић, ево већ пола века, остаје јединствена фигура у српском новинарству, не дозвољавајући сабеседнику да му ум упразно лута, усмеравајући га да изнесе своје мале и велике тајне.
А будући је реч о најдаровитијем момку из ерског краја, како га је у раним данима описивао Сретен Марић, односно о витезу српске културе друге половине 20. века и првих два десетлећа 21. века, како вели Радован Поповић, умесно је тренутно именовати његову веродостојну књижевну адресу.
У песми „Песниче, докучи“, он пева:
Писано у ништа
У шапат најтиши
Докучиш ли ишта
Песниче запиши.
Милован Витезовић је, могло би се рећи, читавог живота био песник који је своју песничку имагинацију позајмљивао и другим књижевним жанровима, бивајући у њима једнако успешан. Стога нам се чини умесном његова опаска, поводом „Шешира господина Вујића“, да је и проза део песничког дела.
Књижевност је доживљавао као покушај да буде присутан у свему и да то присуство трајно обележи. Сматрао је да писац, нужно, дели судбину свога народа и да мора, на свој начин, бити на страни народа. Исто тако, веровао је да писац мора имати смисла за државу, трудећи се да, и у раздражљивом времену, успостави драгоцену меру духовне толеранције. Вероватно зато је сматрао да је неопходно деловати тамо где живиш и радиш.
Припадао је оној групи српских интелектуалаца која се залагала за Аристотелово начело да држава претходи грађанину, да нема грађанина без државе, јер она је услов његовог постојања. Након њеног распада, остаје само море људског песка, без грађана. Држава је брана да не бисмо постали безличне колоне људи који живе као биљке. Држава је држава и кад даје и кад узима, она настаје по природи и важнија је од сваког појединца. Она је хијероглиф разума, одбрана од релативизма и нихилизма савременог света.
Стога није чудно што је Витезовић често цитирао Вука Караџића, који је рекао младом Ђури Даничићу, након 1848. године и повратка у Беч, да се наш народ не сме предати безнађу:
„Шта ти, тако млад, бунцаш, као каква баба плакалица? Нека свако уради свој посао и неће овај народ пропасти.“
Било како било, ова књига изнедрује веродостојни интелектуални и књижевни профил угледног песника, афористичара, драмског писца, приповедача, романсијера, професора универзитета и уредника ТВ Београд. Вођена вештом руком Милоша Јевтића, омогућава нам да сагледамо Витезовићев раст и зрење – од прве прочитане књиге (српских народних прича), преко дела Слободана Јовановића, уз чију је помоћ открио српску историју, до доласка у Београд, где се укључује у интензивни књижевни живот. Његова жеља да по сваку цену буде у јавном животу створила је дела као што су:
„Лајање на звезде“,
„Шешир господина Вујића“,
серије о Димитрију Туцовићу, Радоју Домановићу, Вуку Караџићу,
„Снохватице о Змају“,
„Симфонија Винавер“,
„Чарапе краља Петра“,
драме о Растку Немањићу и Милошу Обреновићу.
Речи Душка Ковачевића су сасвим умесне: „Он је био човек у више примерака“, јер је увек радио више послова истовремено.
Витезовић је стасавао уз ђеда, у месту где жиг културе није нарушио лепоту природе, која је, како је веровао, овера да је уметност нека врста калемљења природе. Његов ђед му је говорио:
„Ја стар, ти нејачан, на истом смо!“
Знао је одговор на питање где смо и шта смо, јер у највећим искушењима морамо држати до оних добара која не кваре ни мољац, ни рђа. Савремени свет је крајолик у којем глина глину клевеће, куша сладост, испија отров. Савремено дете лети, а не уме да хода, плива под водом, а не уме да дише на ваздуху. Хвала Милошу Јевтићу на труду и дару, и слава Миловану Витезовићу, витезу српске културе и књижевности.
Растући и множећи се, од књиге до књиге, светлећи свим својим светлима, он није сејао по камену, већ на њиви српској, родљивој, с богатим приносима, с венцима, сијајућим, неизрецивим.
Селимир Радуловић