Кенија је афричка планина у непосредној близини Екватора. По висини одмах је иза Килиманџара.
Планина Кенија је вулканског порекла и красе је два препознатљива врха Батиан и Нелин, који изгледају поносно уздигнути, попут стубова.
По овој планини, име је добила и држава, односно нација која је своју независност извојевала 1963. године. Ерупцију борбе за независност чинила су бројна племена, међу којима су најпознатија Кикују и Масаи, уједињена око идеје да се ослободе британске колонијалне чизме и поносно уздигну на модерном геополитичком тлу Африке, као једни од највећих.
Бројни су трагови и данас ове револуције, назване Мау Мау, по одредима које је првобитно предводио Дедан Кимати. Ухапшен 1956. због поседовања оружја, осуђен је на смрт, а казна је извршена вешањем 1957. То није зауставило борбу, напротив. И у савременим политичким превирањима, Киматијево погубљење често се користило као мотив непоколебљивости народа под планином и заставом Кеније, да се избори за боље сутра. Отуд не чуди што представа „Суђење Дедану Киматију“ Нгугија ва Тионга, у режији Стјуарта Неша, у Кенијском народном позоришту, у Најробију, изазива велик интересовање и одушевљење публике главног града државе старе тек 60-ак година.
Нгуги ва Тионго је један од највећих афричких писаца. Дуго се котирао и као кандидат за Нобелову награду. Шездесетих је допринео деколонизацији катедри за књижевност у Најробију, учењем о писцима локалних језика, а не на енглеском. Залагао се и за промену театарске парадигме, укључујући публику у представе, избегавајући да подражава оно што је називао буржоаским образовним процесом, који ствара низ звезда и недиференцирану масу њихових обожавалаца.
Сама драма „Суђење Дедану Киматију“ написана је као политички комад који приказује непоколебљивог вођу Мау Мау револуције, спремног да жртвује властитог брата и све оне сународнике плаћене да се боре на страни Британске Источне Африке. Приказује и тежак економски положај, глад међу становништвом, док се банкари и велике компаније богате. У драмском смислу, најизнијансиранији су ликови брата и сестре који се придружују револуционарној борби, како би учинили нешто што би њиховом животу дало смисао. Сви остали приказани су црно-бело, буквално и метафорички. Са тим што у Африци однос боја и њихових значења није исти као у Европи.
За некога ко долази са европског континента, ко је мађу, како сам у Најробију научио да се зову људи „одозго”, био сам веома срећан што сам у позоришту имао прилику да се упознам са богатством и противречностима историје Кеније.
Велики куриозитет било је појављивање редитеља представе, па и продуцента, који је не само одржао кратак говор пре почетка, него и одиграо улогу полицијског службеника који је на крају и Киматијев џелат. Питао сам се како је било режирати представу у, рекло би се, класичном европском позоришном маниру, за једног Британца, о злоћудној британској улози у Кенији, и колико је то могло да изазове потребу за својеврсним искупљењем у улози највећег негативца. Поготово у контексту ва Тионгове борбе за деколонизацију културног простора Кеније, па и Африке. Што се самог редитељског поступка тиче, он је готово филмски по својој тенденцији да се догађаји описани у драми представе свеобухватно, без сажимања, и што реалистичније, са бројим ансамблом, масовним групним сценама, све са експлозијама, пуцњевима и хиперреалистичном сценом вешања. Импресивно је и узбудљиво било сведочити реакцијама из публике, која је са много гласног испољавања емоција, на моменте као на стадиону, пратила развој догађаја.
Не бојим се смрти, бојим се заборава! – узвикује Кимати у представи, мислећи на идеје слободе и правде, угрожене и под новим обликом колонијализма – диктатури капитализма и правила његових владајућих елита.
