Оснивач и главни уредник новосадског „Прометеја” Зоран Колунџија, којег смо посетили у његовој издавачкој радионици, говори нам и о томе због чега се практично од почетка миленијума „чита опело” штампаној књизи, иако дигитална издања и даље нису успела да потисну папирна.
– Главна мана електронске књиге је што унутра, међу страницама, не можеш да нађеш 100 евра – кроз смех прича Колунџија. – Шалу на страну, јако је важно да дете од малих ногу има у рукама праву књигу. И продукција дечјих књига у Србији је заиста велика те с те стране можемо да кажемо да смо срећна земља. А срећна смо и јер имамо издавача заљуђеника у великом броју, који и даље не одустају од књиге. Упркос свему.
Од пре неколико година и Покрајина расписује конкурс за откуп књига, али је гро средстава ипак на републичком нивоу, а Министарство још увек није саопштило те резултате. Због чега су ти конкурси толико важни издавачима?
– Цела прича везана за ове конкурсе изазива забринутост, и верујем да више од половине издавача размишља као ја. Наиме, имате низ важних књига сложених за направити и објавити, будући да, на пример, у континуитету треба плаћати превод неког великог дела, а да на крају уопште нисте сигурни у то да ли ћете проћи на конкурсу за субвенцију. Рецимо, сада радимо на објављивању трећег тома дела чувеног аустроугарског путописца, археолога и етнолога Феликса Каница „Србија и становништво” за које ни многи професионални историчари не знају да уопште постоји. То је осам стотина страница превода са немачког, и то превода који не може баш свако да уради. Наравно, може се ризиковати и пројектовати да ће тај трошак бити покривен од текуће продаје књига или откупа, али свако ризиковање има и своје границе. Уосталом, како се заврши који београдски Сајам књига, „Прометеј” улази у процес задуживања за нова капитална издања. А таквих увек имамо неколико… Откуп је, међутим, важан и како би читаоци диљем наше земље видели шта су све домаћи издавачи објавили, односно како би та продукција свима била доступна кроз мрежу библиотека. И стога већ годинама водимо борбу да убедимо надлежне да опредељени износ за откуп мора да буде најмање двоструко већи од садашњег. Илустрације ради, Хрватска која има дупло мање становника издваја два и по пута више од Србије за откуп књига.
Издавачи, поготово они окренути озбиљним насловима, који можда нису комерцијални, али без којих озбиљна култура напросто не може, често износе примедбе да су у подређеном положају у односу на неке друге?
– Књига је темељ људске културе. Нажалост, код нас су пречесто фаворизовани други видови уметности, поготово они манифестациони – јер су видљивији, а онима који дају паре видљивост је изгледа најважнија. Истина, Нови Сад је по томе ипак одређени изузетак, јер има ту срећу да је уназад годинама на челу града руководство које ипак има разумевања за културу. Наравно, добра је овде, плодна подлога, али и када се гледа издвајање за културу, као и број културних догађаја, Нови Сад је вероватно државни шампион. И мада не могу да кажем да се и овде баш издашно издваја за књижевну продукцију, издавач који је вредан може да увеже више разнородних пројеката, па да, рецимо, приреди изложбу а онда да уложи мало више и од каталога направи праву књигу, или да неки циклус предавања тако осмисли да из њега може да настане и књига. С друге стране, када је о чистом издаваштву реч, Нови Сад и на том пољу предњачи, јер већ дуже у наш град стижу признања са Међународног сајма књига у Београду – „Прометеју”, „Православној речи”, „Академској књизи”, „Агори”…
Морам да приметим да се и новосадски издавачи циљано неупоредиво озбиљније припремају за октобарски Сајам књига у Београду него за онај мартовски у Новом Саду?
– Најпре, природно је што издавачи највећи део продукције усмеравају ка Сајму књига у Београду, јер се и иначе највише књига прода у два последња месеца у години. Такође, београдски Сајам књига је вероватно чудо светских размера, јер га краси та невероватна посета обичних читалаца и изузетна радост сусретања. Сви су остали велики сајмови, од Лондона па надаље, више еснафски. Наравно, чињеница је да можда потпис уговора за једним столом на сајму у Франкфурту вреди више него цео промет Сајма књига у Београду, али он је и поред тога истински празник читалаца и читања. Такође, морамо признати и то да он нама, овдашњим издавачима, дође као 13. плата. Оно што код њега, с друге стране, није добро налази се у чињеници да је безмало све подређено великим комерцијалним издавачима, па често делује да му остале, мање куће, поготово оне са озбиљним издањима, дођу тек као украс. С друге стране, морам рећи и то да и новосадски сајам постаје све важнији. Наравно, размере су још увек неупоредиве, али више не постоји ниједан озбиљан издавач у Србији који не жели да дође на сајам књига у Нови Сад, процењујући да неће имати довољно пазара да му се то исплати. За нови искорак Сајма у Новом Саду треба тражити начине за што бољу пропаганду и повећање промета, па ће онда бити и све више књига које ће се циљано објављивати баш за новосадски сајам.
Мирослав Стајић
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.