У оквиру 32. издање Фестивала европског филма Палић премијерно је приказано и документарно остварење „Архетип“, чији су аутори монтажер, редитељ и продуцент Игор Тохољ и синеаста Андрија Лекић, а главни јунак Петар Меселџија, новосадски сликар, илустратор и стрип аутор са амстердамском адресом, подједнако цењен и на европском и на америчком тлу…
Иако је Петар Меселџија светки познат и признат уметник, „Архетип” нема у примарном фокусу његово стваралаштво већ – тугу?
– „Архетип” у фокусу има лични процес туговања кроз који протагониста пролази након губитка вољене особе. То је било веома важно за самоспознају, чак и за, на неки начин, стваралачки развој његове личности. Пред таквим искушењима отварају се до тада непознати аспекти постојања, свет има сасвим другачије значење а борба се одвија на више планова, већином је унутарња. Све заједно то одсликава човека и његов хабитус. Када је пар екселанс креативна особа у тој ситуацији, догађају се велике трансформације, и у овом случају креативни импулс и животни елан су били јачи. Меселџија се вратио, његов таленат је добио још један слој, генерисан животом.
„Архетип” је одличан пример како фотографија у једном документарном филму није и не мора да буде тек илустрација приче, „покривалица”, већ постаје равноправан актер. Да ли је то од почетка била идеја или се једноставно тако отворило током снимања филма?
– Фотографија у филму је постала визуелни еквивалент ликовном свету Петра Меселџије, посебан ентитет изван њега , достојан вредновања у естетском смислу. Повремено у опсервационом стилу, филм је снимљен од стране уметничког фотографа од каријере и стила, тако да слика има не само документаристичку фактографску улогу већ и надилази примарну функцију и повремено трансцендира-одржавајући посматрачки став редитеља, али има некад и функцију коментара, додатног значењског слоја, сама је предмет тумачења. То само сведочи о чињеници да врхунска уметност генерише креативне процесе на више нивоа. Директор фотографије и коредитељ филма Андрија Лекић је током две недеље живео са јунаком филма у његовој кући у Заандаму и постао део свакодневице, његовог животног окружења. Заједно су и одлазили на сликарева омиљена места, обилазили локације из прошлости, пролазили кроз још једну фазу сликаревог опраштања од вољене особе и животног сапутника.
Већ неколико година развијате документарни филм о „светском а нашем” баритону Жељку Лучићу. Докле је стигао тај пројекат?
– Филм је још увек у фази снимања, недавно смо били на тродневном путовању у Берлину где смо у Филхармонији снимали наступ двоје Жељкових партнера, Дијане Дамрау и Јонаса Кауфмана, као и разговор са Дијаном сутрадан. Непосредно пре овога, редитељ Матеја Рацков је снимао игране сцене, реконструкције, на железничкој станици у Зрењанину, евоцирање Жељкових почетака пре професионалне каријере оперског певача, када је био железничар. Окосницу филма представља рад на припреми опере „Фалстаф”, снимљен прошле године уочи премијере у опери у Висбадену. Напросто, продукционо то је веома компликован пројекат, са доста локација, нарочито у иностранству, али у току су припреме за почетак монтаже. Нажалост, без потребног буџета, иако смо добитници на домаћим конкурсима – истина, у Филмском центру Србије из четвртог пута, после три различите комисије. Једноставно, буџетска средства на нашим фондовима за филмску продукцију, почев од ФЦС, доста су редукована. Без веће подршке, због великих трошкова, није могуће, рецимо, снимити сцене у Метрополитен опери у Њујорку, а Жељко Лучић је једини наш оперски солиста који још увек има уговор у овој оперској кући а такође и једини уметник из Србије који је тамо добио ангажман после неколико деценија.
Хрватски документарни филм „Миротворац” победио је у главном програму Пуле а исто се догодило и пре две године када је труијумфовао „Веће од трауме” Ведране Прибачић. Да ли је то само питање жирија или је једноставно дошло време да се потпуно обрише та граница између документараца и биоскопских остварења. И каква је на том пољу ситуација код нас?
–Гледаоци су временом сензибилисани на документарце јер могу да се идентификују са наративом укорењеним у стварности, који формално може бити веома разнолик. Вратио бих се на Палићки фестивал. Сада можда очекивано, али у то време свакако необично, пре десетак година, 2016, фестивала је отворио победник Берлинала – документарац „Пожар на мору” Ђанфранка Росија а исте године је „Лифку” добио Улрих Зајдл чији су филмови веома блиски документаризму, баш као и велики сегмент савремене продукције играног филма. Та граница је порозна и она се може сагледати у новој продукцјији на многим филмским фестивалима. Код нас је проблем у томе што документарни филмови најчешће нису доступни најширој публици, јавни сервиси више немају термин за њихово приказивање, на биоскопском репертоару се нађу само најкомерцијалнији дугометражни документарни филмови, дакле, све се своди на фестивалску публику. У том смислу заостајемо за развијеним земљама, нажалост без изгледне промене.
Мирослав Стајић
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.