Књижевник и историчар Милан Мицић један је од значајних савремених литерарних стваралаца, који заузима истакнуто место на овдашњој културној сцени. Овај писац заправо је историчар по професији и изузетно предан научни радник, који је објавио низ вредних историографских дела, посвећених темама из новије српске историје.
Упоредо са историографским радом Милан Мицић, (који је и доктор историјских наука), се успешно бави и књижевношћу, објавивши до сада десетак књига прозе, поезије и есејистике. Тема наше посете његовом списатељском атељеу била је збирка кратких прича са насловом „Чудо у Банату“, која доноси упечатљив приказ необичних, драматичних, каткад нестварних збивања на банатским просторима и судбина тамошњих људи након Великог рата. Ово дело изграђено у преплету реалних догађаја и фантастике, представља нови значајан ауторски искорак овог зрелог и врсног прозаисте.
Ваша књига „Чудо у Банату“ представља особени књижевни поглед на Банат као место необичних, покаткад надреалних догађања у једном бурном периоду историјског превирања и метежа, у којем се открива и доскора мање познат сегмент историјата српског народа у овом делу Војводине. Колико је тај непознати део српске повеснице Баната био инспиративан за Вас?
– Српски елеменат у Банату је највише био непознат самим Србима и у српској јавности, иако је Банат веома много дао управо српској култури и српској историји, да не набрајам све значајне личности из историје, књижевности, уметности, науке које су одавде потекле. Уосталом и први српски устанак против Турака је управо почео у Банату. Ја сам се бавио Банатом, јер сам ту одрастао и моји корени су двоструки: и колонистички и староседелачки и тај простор је мене увек испуњавао, а сматрао сам да Банат нема довољно гласа о себи. Зато сам истраживао историју Баната, а истим простором се бавим и у свом књижевном делу, јер Банат је крајње необичан простор, баш зато што ту имате различите народе и разне историјске и културне утицаје. Он је на одређени начин продужетак Балкана – значи, у близини је долина Мораве, кроз коју води најкраћи пут ка Балкану. Поред тога ту су и јаки утицаји Карпата, јаки су и утицаји који долазе преко влашке низије из оних дубина Азије. Због тога је Банат врло специфична област, поготово што је он у ствари некада сав био мочвара, која је култивисана и унутар саме банатске земље су талози историје који постоје и у банатским људима, и те талоге историје и трајања треба непрестано љуштити и откривати. Тако је и ова моја књига прозе „Чудо у Банату“ посвећена Банату и периоду од 1918. до 1923. године, када је по завршетку Великог рата, нестала стара империја Аустро-угарска и формирале су се нове државе Банатом и када је кроз Банат постављена једна нова граница која још није била утемељена и коначно одређена, и онда су људи који су ту живели постали несигурни, узнемирени.
Завршетак Великог рата донео је велике промене и нова искушења становницима новонастале југословенске државе, која су, чини се нарочито тешко погодиле управо људе у Банату. Колико је овај судар са историјом људе са ових простора избацио из животне равнотеже и какво је то чудо са којим су се јунаци Ваше књиге сусрели у Банату?
– Увек кад се човек налази на границама епоха, а то су управо и ове године кроз које ми данас пролазимо, људско биће је узнемирено, збуњено, хаотично, несигурно у покушајима да се ухвати за нешто што може значити опстанак. И управо Банат је у том периоду од 1918. до 1923. то био: једно чудо, где ви не знате у којој ћете се држави пробудити, где не знате куда ће проћи граница, јер та граница није природна, она је ту потпуно вештачка, она је пролазила кроз атаре, чак и кроз села, на неким местима је пролазила и кроз куће, кроз баште… Све то су биле потпуно несвакидашње појаве које су збуниле банатског човека и ја сам кроз ову књигу покушао да осветлим све те страхове, који су се тада јавили и на том малом простору Баната да прикажем оно универзално што се везује за људско биће, његова хтења, страхове, узнемиреност, његову унутрашњу узбуну, његов унутрашњи хаос који се увек јавља у временима када се мењају државе, мењају друштвене структуре, идеологије, када имамо улазак у нову епоху. Чини ми се да је књига „Чудо у Банату“ управо једна таква прича о Банату и о банатским људима, да је то једна врста малог епа о Банату, где ви имате много народа, имате много језика и у том великом кипућем лонцу сви ти народи, вере и језици се налазе у сталном превирању, у сталној промени, у прожимању, у судару, где ти сукоби добијају различите облике, као што се и увек догађа у временима која су немирна и која су неизвесна. …
Истим историјским збивањима бавио се својевремено и Милош Црњански у својим новинским репортажама из Баната, пишући о судбини досељених колониста, али тај велики писац је међутим у свом роману приказао трагичну епопеју једне друге, раније велике српске сеобе на исток, у Русију. Да ли је и Ваша књига, попут „Сеоба“, још једно дело о вечитој трагедији покрета и пресељења народа које су се збивале и у Банату?
– Заиста, ви овде имате то непрекидно кретање и непрекидну сеобу. Тај покрет српског народа у Банату траје од 15. века до данас, где се овај народ непрекидно кретао, комешао, где је непрестано узбуркан и узнемирен, и где прелази са једне тачке на другу, покушавајући да се ухлеби и да нађе боље место за живот. И у том непрекидном кретању сусрећу се различите судбине, добијају се различите форме људског трајања, појављују се облици живота који су чудни и неочекивани, који би у неким мирнијим просторима где нема толико покрета сигурно изгледали необични. Због тога је мени Банат увек био чудесан и магичан, јер управо на томе месту су се догађали велика кретања српског народа и других народа, ту се стално сливало различито становништво и одлазило из њега. И Банат у том сталном немиру, начину живота и постојању има једну магичну ноту. Та магична нота је у овој књизи наглашена да би се формирао овакав начин приповедања од каквог су сачињене приче у књизи „Чудо у Банату“, јер из те магије коју нуди сам живот, догађаји који су се тада дешавали у Банату, у тој великој узбуни која се дешава почетком двадесетих година, људске судбине су све постајале помало нахерене, искошене, добијајући необичне, понегде и гротескне облике. Негде се моји јунаци бране цинизмом, иронијом, црним хумором, да би се одбранили од невероватних обрта околности живота у којима они покушавају да опстану и преживе. Ја сам као књижевник ту само помало додавао соли, само сам давао ноту још чудеснијег, узбурканијег, како бих нагласио ту магију, тескобу и узнемиреност људи који су тада живели на овим подручјима Баната.
У једном ранијем разговору, говорећи о својој струци, Ви сте рекли да је у историји потребно чути и људски глас и осврнути се и на судбине обичних људи, какве обично не бележе велика историографска дела. Да ли је то био и мотив за писање ових прича, које омогућавају да се упознају судбине и чују речи обичних људи, као невољних учесника захваћених вртлогом збивања „велике историје“?
– Ја у својим причама дајем глас обичном човеку, јер сваки људски живот има право да огласи себе у времену. И зато су личности из моје прозе једноставни, обични људи, као што је у свом приказу моје књиге рекла Јелена Марићевић Балаћ: моји ликови су обичан свет на позорници живота, где они добијају добијају право гласа, да искажу ко су и шта су. шта их били, шта желе, какве су им наде… И да потраже свој одговор на питање: да ли има спаса? Да ли за њих постоји ли спас у неком времену када се чинило да се све око њих руши? И ти обични људи постају књижевни ликови, али они су истовремено и ликови историје, јер историографија се бави крупним покретима, бави се елитама које обликују те крупне покрете, али се у мањој мери бави и човеком који на својим леђима носи сва та историјска гибања и велике историјске потресе. Ја сам покушао овде да осветлим судбине, наде и страдања обичних људи, јер када узмете историјат било које наше породице, ви кроз те породичне повести у ствари видите како се велика историја ломи и прелама на обичан свет.
Као историчар, Ви се бавите проучавањем историографских извора и архивске грађе. На који начин забелешка о необичном догађају или маркантан податак о некој личности пронађени у прашњавој архивској збирци постају полазна тачка од које Ви почињете да развијате своју причу?
– Таква белешка или приповест о неком догађају постаје мотив зато што је она, сама по себи већ толико толико занимљивља и необична, тако да би она и без икакве књижевне интервенције, онога што писац ради са неким мотивом, та прича би била заиста довољна сама себи. Када ви откријете и добијете такав материјал, то је право благо и таквог материјала у „Чуду у Банату“ заиста има много, то су приче о необичним дешавањима на граници, о померањима границе, о кријумчарењу, покретима људи, о њиховим страховима. То што се пронађе у архиву може се употребити на два начина: може да се примени у историографији, као начин дочаравања живота у једном времени у и једном простору, или може да се преточи у прозу, као полазиште за књижевни поступак, где се забележеним историјским фактима додају пишчева интервенција и машта. Ти штури подаци пронађени у архиву пролазе кроз књижевну обраду и трансформацију, након које тај догађај почиње да живи на још необичнији, чудеснији начин. На тај начин се још више истиче и подцртава та животна прича или истина која ту постоји, да би та истина кроз своју необичност лакше допре до људи. Некад, да бисте људима казали истину, она мора да буде сочна, да буде јака, мора да буде на одређени начин појачана, интензивирана, да би човек могао да је осети и да је разуме.
Као што се и у Вашим причама открива, последице великих историјских ломова, катастрофа и преокрета често се најбоље могу уочити у судбинама и породичним историјама обичних људи. Да ли је то разлог што су у овој књизи дискретни уткани и неки детаљи и личности везане за Вашу породичну историју?
– Ја сам у ову књигу унео и имена људи који су живели, који су постојали, али и имена и презимена људи који су измишљени а њихове судбине се можда састоје од реалних податакла о животима два или три реална лика или потпуно измишљене личности или појаве. И када ви читате књигу, ви не можете знати да ли је неки лик стварно постојао или није, ту се мешају стварност и надреално и симболично, јер у ствари, када ви ту помешате јаву и сан, добијете нешто што је одраз истинског живота. А у „Чуду у Банату“ је управо то помешано, тако да сам ја у неким сегментима увео и људе из моје породице по мајци, Мркшиће, који се појављују ту и тамо на тој позорници живота Баната, у том времену, појављују се за неким карташким столом у Српском Итебеју, у Великој кафани, или се појави један мој деда-стриц који, ето, ноћу одлази из своје куће у Српској Црњи, јаше коња, одлазећи негде у таму и тражећи нешто, а не знајући ни сам шта то треба да нађе … У овим причама има много ликова који су у сталном немиру, у потрази за нечим, што би се могло назвати спас, а да они ни сами не знају да ли ће то икада наћи.
По професији сте историчар и остварили сте се као научник и истраживач објавивши значајна дела са темама из наше новије историје, али сте истовремено и плодан писац са десетак књига прозе и поезије. Откуда та ширина стваралачког интересовања и који су то разлози који Вас уз историографски рад одводе до бављења књижевношћу?
– Основни разлог је то што ми само историографија није довољна. Она је наука и она има своју методологију, своја правила, своје поступке, који су јасни и када напишем неко историографско дело, оно мора бити изграђено на темељу чињеница, формираних тако да приказују реалне догађаје на једном простору и у једном времену. Историографска наука у свом егзактном методу има јасно одређену границу, а ја сам увек имао жељу да пређем ту границу и да оно што знам као историчар надградим и да у књижевном поступку те теме прикажем и кроз поезију и кроз прозу, као причу о том неком времену. Сматрао сам да то могу да радим и да треба да радим и заиста, писање поезије и прозе је за мене у животу било лековито. Пре свега, лековито за мене самог, а ако је та поезија и проза допрла до људи, изазвала у њима неко осећање и неку промену у њима самима, то је свакако добро, али ја имам унутрашњу потребу да дам и нешто више, да напишем причу. Прича је за мене заиста нека форма задовољства, тако да су поред историографије коју волим и историјске науке, ова прича и поезија су ту још један леп додатак моје делатности који ме употпуњује.
Дневник
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.