U vreme kada se jedna godina završava, a druga počinje, obično se svi fokusiraju na ponoćni čas kada je vrhunac slavlja – uz poljupce, zdravice, vatromet, lepe želje. Zapravo taj prelaz traje mnogo duže, od kako krajem novembra u rano popodne počne da se smrkava, do prvih sedmica januara kada s radošću ispraćamo sve duži dan. Vreme smrti prirode u drevnim verovanjima prerastalo je u radost rođenja – ritual koji slavimo do današnjeg dana. Istovremeno, drevni rituali čuvali su rođene u tim danim od loših uticaja i zlih duhova podzemlja.
Jesu li osobe rođene u to doba zaista posebne, da li su ostavile dubljeg traga među nama?
Slikar Stevan Aleksić rođen je 23. decembra 1876. u Aradu. Prema pisanju njegovog brata Ivana, rođen je slep i neko vreme nije disao, ali mu je sudbina ipak bila naklonjena. Pored dede Nikole i oca Dušana zavoleo je slikarstvo, a kao stipendista Matice srpske 1896. otisnuo se u Minhen. Upisao je Umetničku akademiju, u klasi Nikolasa Gizisa, Grka poreklom i slikara žanra sa simboličkim prizvukom. Studije je prekinuo u junu 1900. zbog očeve smrti, a po povratku u domovinu posvetio se jedinom što je voleo i umeo da radi – slikarstvu. Do početka Prvog svetskog rata intenzivno se bavio crkvenim slikarstvom, što ga čini poslednjim velikim umetnikom religioznog žanra; takođe je slikao portrete i istorijske slike, a poseban segment u njegovom opusu i tada, i kasnije, čine autoportreti. Od 1904. je živeo u tada uglednom Modošu, a delovao u srednjeevropskim koordinatama, od Budimpešte, Beograda, Vukovara do Arada i Temišvara. Zbog rata je bio primoran da se povuče u atelje i posveti prizorima iz sopstvene imaginacije. Rat je ograničio njegovo kretanje, kontakte s mecenama i poštovaocima i postavio nevidljivu granicu u njegovoj svesti. Obe granice ostale su prisutne do kraja njegovog života, 1923. godine.
Dragan Aleksić, rođen 28. novembra 1901. u Buniću kod Korenice, u mladosti je u Zagrebu počeo da objavljuje poeziju. U oktobru 1920. započete studije slavistike u Pragu potrajale su dva semestra, ali je za to vreme stekao bitna saznanja o avangardnim umetničkim pojavama i ostvario lične kontakte s njihovim predvodnicima. Vrativši se u Zagreb, uključio se u krug stvaralaca okupljen oko revije Zenit koju je objavljivao Ljubomir Micić, s Brankom Ve Poljanskim je uređivao filmsku reviju Kinofon, a potom se i sam oprobao kao urednik i izdavač avangardnih revija Dada Tank i Dada Jazz. Svesno napustivši avangardističku praksu, krajem 1922. preselio se u Beograd i pridružio je grupi intelektualaca čiji je zborno mesto bilo u kafani hotela Moskva, obično za stolom „pod kodnim imenom“ Port Artur. U međuratnom periodu uređivao je kulturnu rubriku dnevnog lista Vreme, pišući likovnu, pozorišnu, filmsku, književnu kritiku i reportaže, a bavio se književnim radom i filmom. Zatočeništvo u gestapovskom zatvoru uništilo mu je zdrvlje. Vezan za postelju i zaboravljen od sviju pred kraj života naložio je ženi Stefaniji da nakon njegove smrti uništi svu njegovu intelektualnu zaostavštinu, uključujući dokumentaciju iz dadaističke etape. Preminuo je u Beogradu u julu 1964. a jedini nekrolog mu je bio posvećen u listu Film.
Danica Jovanović rođena je 4. januara 1886. u Beški, kao peto dete Krste i Mileve Jovanović. Da je živela životom većine svojih savremenica, posle kratkog školovanja bi se udala, izrodila decu i ostala anonimna za istoriju. Umesto toga, preovladala je njena „nečastiva“ želja da studira slikarstvo. Skoro punoletna, upisala se na Višu žensku devojačku školu u Novom Sadu, a potom dve godine pohađala Umetničko zanatsku školu u Beogradu. Pored profesora školovanih u Minhenu, i sama je odlučila da studije nastavi u tom gradu. Budući poreklom iz siromašne seoske porodice, vrata u svet otvorila su joj se uz pomoć njenog profesora Arkadija Varađanina, ženskih dobrotvornih društava i posebno kćerke Lazara Dunđerskog, Olge Jovanović. Upisala se na Žensku slikarsku akademiju, čiju je diplomu overavala čuvena Umetnička akademija, tada dostupna samo muškarcima. Na studijama se družila sa Stojanom Aralicom, Živoradom Nastasijevićem, Androm Franičevićem, učlanila se u patriotsku organizaciju Srbadija i vredno studirala. Akademiju je završila u martu 1914. ali je želela da ostane u Minhenu da bi se usavršila u slikanju pejzaža. Njen boravak je prekinulo izbijanje Prvog svetskog rata. Po povratku kući, odlazila je u Beograd i Novi Sad i zajedno s ostalim Beščanima ponadala se da će srpska vojska osloboditi Bešku. Umesto oslobodilaca u Bešku su došli austrougarski vojnici i pokupili taoce koje su streljali 12. septembra 1914. Među njima je bila i Danica Jovanović.
Na prvi pogled čini se da ovo troje nemaju ničeg zajedničkog. Harizma rođenja na prelazu iz jedne u drugu godinu ipak ih nije zaobišla. Zbog rata ostavši osamljen u svom modoškom ateljeu, Stevan Aleksić je naslikao veličanstven ciklus slika koje predstavljaju najzaokruženiji cuklus u srpskom simbolizmu i tako se pozicionirao kao velikan srpskog i srednjeevropskog slikarstva. Njegov prezimenjak Dragan Aleksić je tokom studija u Pragu započeo s dadaističkom praksom, postavši prvi i jedan od malobrojnih dadaista s jugoslovenskih prostora. Dadaističku praksu oblikovao je putem kontakata s evropskim dadaistima, kao i svojim istomišljenicima iz zemlje, te organizovanjem svojevrsnih scenskih nastupa, izdavanjem dada revija i njihovim likovno-grafičkim rešenjima. Danica Jovanović se, na osnovu relativno malobrojnog i rano prekinutog stvaralaštva, prepoznaje kao sledbenik minhenskog kolorističkog ekspresionizma, ali i prefinjene simbolističke poetike; prva je srpska slikarka koja je stekla diplomu umetničke akademije a ujedno i prva Beščanka s potpunim fakultetskim obrazovanjem. Otkrivanje njene dugo skrivene umetničke zaostavštine, pozicioniralo ju je među pionire srpskog modernizma. Nakon razmatranja postignuća ovo troje umetnika, možemo zaključiti da period godine, koji se čini mračnim i neizvesnim, istovremeno može da iznedri velikane koji su obeležili našu kulturnu istoriju.
Dnevnik
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.