Председник Матице српске проф. др Драган Станић уручио је Дарку Тушевљаковићу награду „Бескраји плави круг”, коју за најбољи роман године додељују наше најстарије књижевно, културно и научно друштво, манифестација Дани Милоша Црњанског и организација „Суматра”.
Тушевљаковић је награђен за роман „Карота” јер, по оцени жирија на челу са проф. др Младеном Шукалом, поред несумњивих књижевних квалитета, успоставља и профињен дијалог са опусом Милоша Црњанског.
„Чини се да није пука случајност што је роман Карота Дарка Тушевљаковића овенчан двема наградама – Бескрајни плави круг Матице српске и Ниновом наградом критике за роман године”, навео је проф. Шукало у образложењу.
„Дарко Тушевљаковић у свом петом роману на специфичан начин реконструише збивања крајем 90-их година прошлог века на овим просторима: иако прича сведочи о петорици четрнаестогодишњих дечака, приповедање се не заснива на изградњи њихове тачке гледишта. А не ствара се ни нека нова као облик објашњења некадашњих догађаја”.
На изузетно занимљив начин, истиче жири, аутор покушава да нађе одговор на оно што га је подсвесно тиштало, а можда и оптерећивало, а садржано је у исказу: Био сам сувише мали да бих схватио зашто морамо да одемо из нечега што сам сматрао својим…
„Дечја перспектива упамћених догађаја не подлеже тумачењима одраслог приповедача: таквим поступком се обезбедила једна врста неутралности новог исказа који није лишен помало прикривених емоција, посебно у повременим сликама којим се сведочи о времену распада некада заједничке државе. Роман Карота тако на модеран начин сведочи како је прустовски модел приповедне реконструкције сећања жив и онда када се на њега поетички не ослања. Тушевљаковићев јунак каже: Нечег се сећам савршено јасно… Али има много делова који стоје одвојени од шире слике. Чудно је то кад имаш доказ за нешто што је нестало из тебе. Вероватно у томе почива лакоћа комуникације са читаоцем”.
Захваљујући се на награди, Дарко Тушевљаковић је истакао да представља велику част понети награду која је у тако блиској вези са једним од највећих имена српске књижевности, „па још ону која у називу садржи једну од најлепших слика из наше литературе”.
„Након неколико покушаја да се позабавим градом Задром, не бих ли га избацио из снова и преселио натраг у стварност, несигурнији у себе него иначе, покушао сам још једном да се суочим са његовим зидинама. Извлачио сам из себе нешто што није умело лако да се одреди према тим мојим напорима. Истовремено је желело да изађе и остане сакривено. Међутим, страницу по страницу, постепено се рађала прича која је одговарала дотадашњим сновима”.
Аутор „Кароте” открио је да је, како је време одмицало, постајао све уверенији у то да ће се „мрак пресликати на папир”.
„То је мрак који деле многи међу нама, ако не и сви. То је мрак сећања, чудновата џунгла прошлости у којој се увек чују свакакви звуци. Неке препознајемо, неки су нам страни. Некима се радујемо, неки нас плаше. У тој џунгли смо истовремено домаћини и странци, из ње стално одлазимо, али она нас у корак прати. Сличан мрак је и Црњански упознао када је устврдио да свет никако не жели да чује ужасну олују над нашим главама. Од свих дела која су досад изашла из мене, Кароту осећам као најблискије и према њему сам најосетљивији. Оно што сам током те три године недрио и оно што сада, укоричено, имамо пред собом, представља отисак мог сна о времену и простору који су давно нестали, оставивши ми у аманет духове којима се упорно враћам. Утолико сам додатно дирнут признањем, јер показује да оно што писац уз муку извуче из себе носи одређену тежину. Све остало су познате, удобне сензације, протумачене мисли“.
Интервју са Дарком Тушевљаковићем објављујемо у недељном броју штампаног издања Дневника, у оквиру „Дневникове недељне културе”.