Predsednik Matice srpske prof. dr Dragan Stanić uručio je Darku Tuševljakoviću nagradu „Beskraji plavi krug”, koju za najbolji roman godine dodeljuju naše najstarije književno, kulturno i naučno društvo, manifestacija Dani Miloša Crnjanskog i organizacija „Sumatra”.
Tuševljaković je nagrađen za roman „Karota” jer, po oceni žirija na čelu sa prof. dr Mladenom Šukalom, pored nesumnjivih književnih kvaliteta, uspostavlja i profinjen dijalog sa opusom Miloša Crnjanskog.
„Čini se da nije puka slučajnost što je roman Karota Darka Tuševljakovića ovenčan dvema nagradama – Beskrajni plavi krug Matice srpske i Ninovom nagradom kritike za roman godine”, naveo je prof. Šukalo u obrazloženju.
„Darko Tuševljaković u svom petom romanu na specifičan način rekonstruiše zbivanja krajem 90-ih godina prošlog veka na ovim prostorima: iako priča svedoči o petorici četrnaestogodišnjih dečaka, pripovedanje se ne zasniva na izgradnji njihove tačke gledišta. A ne stvara se ni neka nova kao oblik objašnjenja nekadašnjih događaja”.
Na izuzetno zanimljiv način, ističe žiri, autor pokušava da nađe odgovor na ono što ga je podsvesno tištalo, a možda i opterećivalo, a sadržano je u iskazu: Bio sam suviše mali da bih shvatio zašto moramo da odemo iz nečega što sam smatrao svojim…
„Dečja perspektiva upamćenih događaja ne podleže tumačenjima odraslog pripovedača: takvim postupkom se obezbedila jedna vrsta neutralnosti novog iskaza koji nije lišen pomalo prikrivenih emocija, posebno u povremenim slikama kojim se svedoči o vremenu raspada nekada zajedničke države. Roman Karota tako na moderan način svedoči kako je prustovski model pripovedne rekonstrukcije sećanja živ i onda kada se na njega poetički ne oslanja. Tuševljakovićev junak kaže: Nečeg se sećam savršeno jasno… Ali ima mnogo delova koji stoje odvojeni od šire slike. Čudno je to kad imaš dokaz za nešto što je nestalo iz tebe. Verovatno u tome počiva lakoća komunikacije sa čitaocem”.
Zahvaljujući se na nagradi, Darko Tuševljaković je istakao da predstavlja veliku čast poneti nagradu koja je u tako bliskoj vezi sa jednim od najvećih imena srpske književnosti, „pa još onu koja u nazivu sadrži jednu od najlepših slika iz naše literature”.
„Nakon nekoliko pokušaja da se pozabavim gradom Zadrom, ne bih li ga izbacio iz snova i preselio natrag u stvarnost, nesigurniji u sebe nego inače, pokušao sam još jednom da se suočim sa njegovim zidinama. Izvlačio sam iz sebe nešto što nije umelo lako da se odredi prema tim mojim naporima. Istovremeno je želelo da izađe i ostane sakriveno. Međutim, stranicu po stranicu, postepeno se rađala priča koja je odgovarala dotadašnjim snovima”.
Autor „Karote” otkrio je da je, kako je vreme odmicalo, postajao sve uvereniji u to da će se „mrak preslikati na papir”.
„To je mrak koji dele mnogi među nama, ako ne i svi. To je mrak sećanja, čudnovata džungla prošlosti u kojoj se uvek čuju svakakvi zvuci. Neke prepoznajemo, neki su nam strani. Nekima se radujemo, neki nas plaše. U toj džungli smo istovremeno domaćini i stranci, iz nje stalno odlazimo, ali ona nas u korak prati. Sličan mrak je i Crnjanski upoznao kada je ustvrdio da svet nikako ne želi da čuje užasnu oluju nad našim glavama. Od svih dela koja su dosad izašla iz mene, Karotu osećam kao najbliskije i prema njemu sam najosetljiviji. Ono što sam tokom te tri godine nedrio i ono što sada, ukoričeno, imamo pred sobom, predstavlja otisak mog sna o vremenu i prostoru koji su davno nestali, ostavivši mi u amanet duhove kojima se uporno vraćam. Utoliko sam dodatno dirnut priznanjem, jer pokazuje da ono što pisac uz muku izvuče iz sebe nosi određenu težinu. Sve ostalo su poznate, udobne senzacije, protumačene misli“.
Intervju sa Darkom Tuševljakovićem objavljujemo u nedeljnom broju štampanog izdanja Dnevnika, u okviru „Dnevnikove nedeljne kulture”.