Један од најзначајнијих савремених српских писаца Ђорђе Писарев, чији смо књижевни атеље у срцу Новог Сада посетили, огласио се у последње три године низом књига, међу којима се истиче „Мајстор који гради светове и господари причама”, која акценат ставља на мултипликоване идентитете Аутора / Писца / Ствараоца.
Да ли се, посматрано из перспективе XXI века, нешто у том идентитетском троуглу променило у односу на, рецимо, крај седамдесетих и почетак осамдесетих година прошлог века, када почињете да пишете и објављујете?
– Искази које сам скупио у овој књизи су непроменљиви. Ова књига, заједно са остале три, које чине мини-опус „Академија за писце”, приручник је константних сазнања, својеврсни сажети уџбеник из теорије књижевности и садржи чињенице које се држе научне догме. Пошто нисам теоретичар књижевности, ипак то више волим да назовем бедекером за писце и читаоце, а посебан начин презентације чини ове књиге, по мени, релевантном теоријом књижевности.
Књига „Од радионице читања до курса креативног писања” је, пак, књижевни колаж, где писци-теоретичари, од Владимира Пиштала и Саве Дамјанова до Горане Раичевић и Владиславе Гордић Петковић, сведоче о спонама креативног читања и креативног писања. Неко ће можда рећи: „Добро, знам да читам, прочитао сам на стотине књига, а опет ни изблиза не могу да пишем као Пиштало или Писарев.”
– Ова искуства нису предочена да би неко писао као Пиштало и Писарев, него напротив: видите како они пишу, па онда пронађите ваш поетички приступ, вашу „модлу”. Једно је, бар се надам, јасно: сви се ми бавимо истим стварима – љубављу и страшћу, животом и смрћу, старошћу и младошћу, мудрошћу и незнањем… Али форма и језик на крају пресуђују о томе ко је и колико успешан. Да не говорим о оној једној ствари о којој је тешко рећи ишта рационално: или у вашем делу има магије или је нема, али како се до ње долази…
Недавно сам наишао на давнашњу критику академика Миливоја Ненина о књизи „Шта то беше ’млада српска проза’” проф. др Саве Дамјанова, у којој, између осталог, каже да ће њени јунаци, међу којима је и Ђорђе Писарев, постати класици „када читаоци буду спремни”. Сагледавајући из данашње перспективе домете и утицај представника младе српске прозе – да ли сте постали класик?
– Што се мене тиче, уколико су читаоци спремни, прихватам улогу класика, и то чак од оног времена када нисам имао написаног нити објављеног иједног ретка. Ипак, морам да будем искрен и да признам: драже ми је да будем жив писац, него мртав класик.
Поменути професор емеритус Сава Дамјанов је тада – можда и раније, али ја сам је упамтио у контексту представника „младе српске прозе” – пласирао крилатицу: „Књижевност је божанствена комедија.” Гледате ли данас другачије на књижевност него у време које су обележили „пробисвети у библиотеци”, како су звали представнике те групе аутора?
– Мој однос према литератури остао је мање-више исти. Мислим да сам тада био у праву, баш као и сада. На моју несрећу, и несрећу мојих књига, већина других не мисли тако. Ту се ништа не може учинити, неко дефинитивно није у праву. Али ако не могу да их уверим, ипак не морам да им се придружим. Самотан је овај посао, био је на почетку, а једнако је и деценијама касније. Тако је и то треба прихватити без роптања.
Да сада седнете у „анахронопет” Енрикеа Гаспара и вратите се четири деценије у прошлост – а са овим искуством – да ли бисте остали верни постмодерни или бисте кренули неким другим, можда утабанијим и исплативијим путем?
– Ко ће га знати? Могуће је, не поричем, да бих искуства која данас поседујем искористио за леп, лагодан живот и славу која прати успешне. Да сам пре толико деценија знао оно што сада знам, можда бих то искористио за успех који гарантује лагоднији живот. Али о чему сада заправо причамо? О твом и мом животу, или о Гетеовом „Фаусту” и свим причама о пакту са ђаволом?
Ако реално и критички сагледавам свој досадашњи опус, сигурно је да ми није било досадно, што није занемарљиво. Још је сигурније да код писаца других епоха и култура више ценим оне који нису ишли утабаним стазама. Можда понекад и опсујем или пустим сузу очајања, али бар ми никада није било досадно.
Препознају ли се данас на српској књижевној сцени неки трендови или аутори који би кроз коју годину или деценију могли да се повежу заједничком поетиком?
– Нажалост, или на срећу, не видим много оних који иду тим тешким путем. Време и читалачке навике су се толико променили да све мање људи седи уз штампану књигу тражећи суштину живота или лепоту новог књижевног приступа.
Данас скраћенице електронске комуникације замењују читаве томове. Једно „лол”, и нисам саркастичан, у добро одабраном контексту уме да замени чак и Сервантесовог „Дон Кихота”. На то је, још пре много деценија, дискретно указао геније Борхес, када је свом јунаку Менару дозволио да од речи до речи поново напише потпуно идентичног „Дон Кихота”.
Мирослав Стајић
Службени кувар Микија Шепарда
Када сам прочитао вест да је објављена књига „Службени Хари Потер кувар – Чаробна предјела, магична главна јела, очаравајући слаткиши и чудесни напици”, одмах сам се сетио Вашег романа „У кухињи са Зевсом”, где сте, уз занимљиву причу, понудили и многе рецепте. Помислио сам: како би изгледао Службени кувар Микија Шепарда?
– Што се тиче основне идеје и врсте јела, нема ту неке велике разлике. Осим што се планетарни успех Џ. К. Роулинг, иза које стоје огромно енглеско говорно подручје и моћно англосаксонско издавачко тржиште, не може поредити са нашим малим српским тржиштем – на моју штету, наравно.
Не треба заборавити ни то да сам, осим добре прозе, заиста понудио рецепте који могу да се примене у пракси. Постоји, међутим, једна мала зачкољица: моји рецепти доступни су малом броју читалаца који се, као припадници ексклузивне секте посвећених љубитеља књижевности, углавном не баве кувањем, а онима који кувају тешко да ће мој, прилично ексклузиван, роман уопште доћи до руку.
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.