“Ми не тражимо да наше приче увек имају неки смисао, важно је да су занимљиве. Само белци хоће да имају објашњење за све и да знају разлог свему”, цитирао је поезију Ескима са Гренланда књижевник Енес Халиловић (Нови Пазар, 1977) на почетку свог новог романа “Бекос” (Лагуна 2025) за који је недавно добио награду за најбољи роман објављен прошле године “Београдски победник”.
Прошле седмице је био гост Културног центра Војводине “Милош Црњански” где је у програму “Уметник у фокусу” представио награђени роман који се надовезује на његове претходне романе ”Ако дуго гледаш у понор”, “Људи без гробова” и “Еп о води”.
Енес Халиловић је и песник, приповедач, оснивач књижевног часописа “Сент”, као и књижевног веб-часописа “Eckermann”. Књиге су му превођене и објављене на више од 20 светских језика. За редовног члана Словенске академије наука и уметности у Варни (Бугарска) изабран је 2023. године.
Књиге, када бивају објављене имају своје путешествије, независно од писца. Да ли сте задовољни како читаоци и критичари тумаче ваш најновији роман “Бекос”?
– Не желим да тумачим своја дела. Заправо говорим да је то моје дело моја игра. Роман “Бекос” се надовезује и на роман “Људи без гробова”, чак сам га и најавио 2020. године у оној сцени када главног јунака, који се љуби са девојком, гледа из прикрајка неки воајер и који побегне када га уочим, и када ја записујем, а та реченица постоји у том роману: “И побеже ми у други роман”. То је Шумар, познати воајер у роману “Бекос”. Он је радио у “Застави” па су за 30 година рада свима поклонили пиштољ а њему су двоглед јер му је он “потребнији”. Повезан је мој нови роман и са романом “Ако дуго гледаш у понор”. Ту ћемо разазнати судбину брата од главне јунакиње, а повезан је и са мојим првим романом “Еп о води” који се завршава после једног потопа вештачког језера а цео роман је једна контра прича о Аргонаутима и Јасону који је ишао да украде златно руно.
У “Бекосе” сте поново загледани у грчку и римску културу. Читајући Ваша дела, чини се да и из тих култура црпите инспирацију?
– То је тачно, у “Бекосу” сам и даље загледан у грчку и римску културу и тврдим да је Аутоликос – исти вук – главни јунак грчке књижевности. И из словенске митолгије је познато да вук представља лукавост. Овај наш школски систем није добар. Када сам ја ишао у школу, нас су све погрешно учили. Стално су нас учили да смо ми нико и ништа. Учили су нас да је историја збир неких битака. Када је био Спартаков устанак, када је била ова битка, када је била она битка… Само смо учили неке године и само је било битно да знамо када се шта десило. А историја није збир година, збир неких пуких датума већ је историја збир процеса. Нисам учио то у школи али када сам открио да је Енеја Вергилијев пореклом из Мале Азије, из Троје, а да су Тројанци Дарданци са Балкана, био сам фасциниран. Требали су то да нас уче, све те процесе који су се дешавали, како процеси у историји тако и симболички процеси у култури.
Цитирате кроз сам текст и многе друге песнике, од наших Бору Радовића, Васка Попу…
– Песма “Сви желе видети море” … Када мој јунак Лемез иде у Бари у Италију, а датум је исти када Папа долеће у Сарајево јер ја волим да назначим на неки непосредан начин када се радња дешава, тај стих Славка Михаљића, или Боре Радовића кога често цитирам, умећем у своју причу али тако да то буде нека комуникација са тим песницима.
– Или Софокле… Када мој лик, лекар посумња да има бебу са својом полусестром, а то јесте феномен јер врло често полубрат и полусестра када не знају да су у сродству, они јако привлаче једно друго. У тренутку се заљубе један у другог и често ступају и у бракове. Када су моји ликови посумњали у тако нешто, а кога бих другог ставио него Софокла. Тако Јокаста каже: “Какве те то сумње и страхови муче”. Код мене те речи изговара једна проста девојка са села али она то изговара истим тим женским гласом, из дубине свог бића.
Поменули сте сада једног од главних јунака из књиге, Лемеза. Он исповеда своју животну причу и на крају се не може закључити да ли је он заиста био криминалац или је о свему томе лагао. Нема ни трунке гриже савести код јунака…
– Добро сте уочили кваку код Лемеза – да ли је он заиста тај којим се представља или је он оно што о њему мисли његова сестра – то нека одгонета читалац. Потребан је доживљај читаоца. Лемез прича о себи од порекла и детињства до лутања и затворских догађаја… Мој циљ није био да пишем трилогију која би сабрала Лемеза са два преостала гласа, не, желео сам да испричам једну причу кроз три гласа. Бекос је књига о деци, о миграцијама, о здрављу и болестима; понајлакше је “Бекос” дефинисати као књигу о љубави.
Описали сте догађаје из наше новије историје, акције Сабља, успостављање нових граница између бивших република, многе злочине које сте и истраживали по архивама… Да ли је та рупа на Румији метафора за сво заташкавање злочина на Балкану и не сучељавања са свим оним што се од почетка деведесетих догађало на овим просторима?
– Рупа на Румији је стварна, а да ли је пуна лешева како Лемез тврди – то нека утврђују надлежни органи. Књиге су таква грађевина да се скоро сваки појам након читања претвори у симбол. Свет у којем живимо никад човек до краја није одгонетнуо, ни моју причу, ни такозвану рупу без дна на Румији. Љубав коју смо дужни деци, пажња коју смо дужни свима, постоје као две чињенице које су константа од почетка света до данас. Тако ће и остати, а приче су ту да нас присете на чињеницу да превише трчимо за светом, а премало смо загледани једни у друге.
На чему тренутно радите?
– На себи. Пишем књигу о Сиракузи, о математичару Архимеду. Кроз књигу трче Грци и Римљани као и кроз већину мојих претходних књига.