Финале овогодишњих Новосадских музичких свечаности вечерас доводи у Нови Сад чувену Теодору Броди, румунску џез певачицу чији се рад последњих година креће између џеза, етно-музике, румунске дојне и класичног репертоара.
На вечерашњем затварању Номуса она ће у Синагоги наступити од 20 часова са ансамблом „Виолончелисимо” pod dirigentskom palicom Bogdana Postolakea с којим ће извести програм „Од Моцарта до Ђанга Рајнарта”.
– Ја повезујем светове звуком, трагајући за оним звуком који има моћ да исцели свет – и онај у нама и онај који нас окружује – каже нам Теодора Броди. – Усвет џеза закорачила сам с великом страшћу. Ту је моје музичко путовање и почело. Међутим, после извесног времена осетила сам потребу за неком вишом вибрацијом у свом животу, а класична музика носи управо ту високу фреквенцију. Тако сам, вођена чежњом за узвишеним, за светлошћу и небесима, отворила врата класичне музике. Моје путовање, дакле, одвија се између неба и земље. Потребно ми је и једно и друго да бих могла да летим. Сусрет Моцарта и Ђанга Рајнхарта носи печат слободе, страсти, храбрости, потпуне преданости и, изнад свега, жеље за игром. Јер, на крају крајева, све је то само игра – игра звуковима. визија која стоји иза овог концепта у потпуности је моја, а музичари ансамбла „Виолончелисимо”, заједно са џез триом који им се придружује, у потпуности је остварују. Обожавам да слушам прекрасан звук виолончела који из Моцартове Симфоније бр. 40, у правом тренутку, прелази у џез образац Ђанга Рајнхарта, да би потом уследио онај свечани повратак изворној теми. Волим то радосно преплитање и уверена сам да би и сам Моцарт неизмерно уживао слушајући га. Млади композитор и пијаниста Андреј Петраке прихватио је моју визију и обавио изванредан посао, написавши аранжмане за читав ансамбл и оркестар.
Ваш музички свет налази се на раскршћу класичне музике, џеза и традиције – жанрова који наизглед припадају различитим естетским просторима, али имају и много тога заједничког. Где се они, по Вашем осећају, најприродније сусрећу и у којој мери су ти сусрети обликовали Ваш уметнички идентитет?
– Све је почело у Јашију, док сам била на завршној години студија математике, када сам, на помало тајанствен начин, добила карту у једном правцу за музичко путовање. Почело је џезом, а затим ме је водило ка различитим одредиштима: најпре етно-џезу, чији сам била пионир у Румунији и источној Европи, да бих потом додала још једну димензију – класичну музику. Резултат је музика која данас има три димензије: класику, џез и музику света. И она наставља да се убрзано шири, у нешто што још нема ни име. То истраживање развијало се природно, упоредо с потребом моје душе да се уздиже. Моје музичко трагање истовремено је и испуњење мог духовног трагања, јер верујем да смо ми, музичари, благословени изузетним даром да у појединим тренуцима милости можемо да дотакнемо тајну постојања. То је темељ свих мојих истраживања. Моја стваралачка енергија је огромна. Непрестано стварам, отварам нова врата, обликујем нове стилове у које потом закорачују и други музичари. Заправо, мој стил је управо у томе што ме ниједан стил не може дефинисати. Мој уметнички идентитет почива на тој флуидности, на потреби да се играм звуком. Управо ту се осећам најсигурније, као код куће – у самом, чистом процесу стварања. Да бих то могла, потребан ми је добар, изузетно прецизан инструмент који може да одговори на ту потребу. А тај инструмент је мој глас. И тада огромна, звучна крила моје старе птице могу да се рашире и понесу је куда год пожели… Ја јој се само препуштам, постајем канал кроз који пролази, и пуштам је да лети и пева.
Џез се најчешће повезује са слободом, импровизацијом и спонтаношћу, док се класична музика углавном везује за верност партитури и композиторовој замисли. Колико је та супротност стварна, а колико само привидна? Може ли се и у строго записаној музици пронаћи она врста личне слободе коју обично приписујемо џезу?
– Ако се вратимо у прошлост, открићемо да је један од највећих музичара свих времена, Јохан Себастијан Бах, био и изванредан импровизатор. Понекад се питам како би изгледала музичка школа коју би основао Бах. Каква би то школа била када би је утемељио тако велики музичар, који је компоновао и свирао искључиво у славу Бога, никада због новца, славе или сопственог ега? У једно сам сигурна: оба аспекта подједнако су важна – поштовање партитуре и музичког дела, али и слобода, радост свирања и сопственог стваралаштва. Верујем да музичари треба да буду срећни. Један од основних предуслова њиховог постојања на сцени јесте да у музицирању проналазе радост. Можда је управо зато џез имао тако снажан утицај. Донео је слободу импровизације, слободу која је у великој мери била ишчезла из света класичне музике.
Једно од препознатљивих обележја Вашег стваралаштва јесте спајање џеза с румунском музичком традицијом, посебно с дојном, чија импровизаторска природа као да је чини нарочито погодном за такав сусрет. Шта сте у том древном музичком облику открили као блиско сопственом уметничком сензибилитету и како сачувати аутентичност музичке традиције када се она тумачи језиком савремене музике?
– Драго ми је што говоримо о дојни. За мене је дојна румунски госпел. Мој први музички сусрет био је с Елом Фицџералд, а потом сам чула легендарну румунску певачицу Марију Танасе, која је унела душу дојне у моје срце. Верујем да дојна носи глас румунских корена, а посебно глас румунске жене – глас који се уздиже из бола и беспомоћности. Када сам открила дојну, пролазила сам кроз веома тежак период живота. Напустила сам професију професорке математике и одлучила да певам, у време када је од музике било готово немогуће живети. Ту одлуку донела сам храбро, без икакве сигурности или обећања. Изабрала сам песму и онда када сам била гладна, када је живот био изузетно тежак. У том тренутку дојна је дубоко одјекнула у мојим осећањима и помогла ми да преобразим бол и патњу. Тада сам схватила да је и певање дојне својеврсна алхемија. Била је то прослава духа. Тако ја певам дојну. Она је дубоко укорењена у мом унутрашњем бићу и зато тако често проналази пут до мог гласа, било да изводим Моцарта, Бетовена или Енескуа. Сви су они ту, а мој звук их све повезује. Верујем да читав тај спој постаје аутентичан онда када његово надахнуће извире из нашег сопственог бића, а не из жеље да некога копирамо, опонашамо или да по сваку цену будемо екстравагантни.
Међународна каријера омогућила Вам је сусрете с различитим музичким културама и уметницима. Колико су Вас та искуства променила као извођача? И јесу ли Вас сусрети с другим традицијама можда подстакли да изнова откривате и другачије тумачите музичко наслеђе из којег сте и сами потекли?
– Увек бирам да сарађујем с музичарима који су изузетни виртуози, али који истовремено гаје дубоку страст и поштовање према звуку. И, наравно, свака сарадња оставља траг, јер је, у крајњој линији, реч о размени енергије. Ми остављамо траг једни у другима, а музика се непрестано развија, непрекидно преображава са сваком новом енергијом коју прими. Управо је то, без сумње, суштина те трансформације и сваког новог музичког пројекта. И, наравно, музика која је укорењена у мом сопственом наслеђу сваки пут звучи другачије. Дојна поприма један карактер када је изводим с Лондонским симфонијским оркестром, а сасвим други када је певам с џез музичарима као што су Стенли Џордан или Бени Ритвелд. Њен облик се сваки пут мења, али њена суштина остаје иста.
Глас је Ваш основни инструмент, али и непосредан израз личности, искуства и емоција. Како се током година мењао Ваш однос према певању? Да ли Вам је данас важније техничко савршенство или она тешко ухватљива способност да једном једином фразом – а понекад и тишином – успоставите дубоку везу са слушаоцем?
– Глас је огледало душе. Звук има моћ да ухвати, пренесе, преобрази, па чак и изнова испише наша најдубља осећања. Зато инструмент којим обликујемо звук, а нарочито људски глас, мора бити што прецизнији, како би се те емоције преточиле у звук с највећом могућом верношћу. У почетку тога нисам била свесна. Мој глас је, на известан начин, био у потпуности вођен емоцијама. Данас придајем огроман значај техници и звуку, јер сам уверена да, што је та летећа машина савршеније конструисана, то више може да се вине. Што је мој глас технички усавршенији, то мање морам да размишљам о њему док сам на сцени. А то омогућава да преношење емоција буде много аутентичније и снажније. Тишина је плод снаге да останемо у самом средишту свог бића. Бука је, с друге стране, последица живота на периферији онога што као људска бића заиста јесмо. У музици је тишина од пресудног значаја. Она тишина између звукова, која може трајати делић секунде, читаву секунду или чак неколико секунди. У тим тренуцима тишине осећам као да се читавим својим бићем поново повезујем са свом публиком, с музичарима који ме окружују, са срцем земље и небесима. А то је и крајњи циљ – јединство.