Finale ovogodišnjih Novosadskih muzičkih svečanosti večeras dovodi u Novi Sad čuvenu Teodoru Brodi, rumunsku džez pevačicu čiji se rad poslednjih godina kreće između džeza, etno-muzike, rumunske dojne i klasičnog repertoara.
Na večerašnjem zatvaranju Nomusa ona će u Sinagogi nastupiti od 20 časova sa ansamblom „Violončelisimo” pod dirigentskom palicom Bogdana Postolakea s kojim će izvesti program „Od Mocarta do Đanga Rajnarta”.
– Ja povezujem svetove zvukom, tragajući za onim zvukom koji ima moć da isceli svet – i onaj u nama i onaj koji nas okružuje – kaže nam Teodora Brodi. – Usvet džeza zakoračila sam s velikom strašću. Tu je moje muzičko putovanje i počelo. Međutim, posle izvesnog vremena osetila sam potrebu za nekom višom vibracijom u svom životu, a klasična muzika nosi upravo tu visoku frekvenciju. Tako sam, vođena čežnjom za uzvišenim, za svetlošću i nebesima, otvorila vrata klasične muzike. Moje putovanje, dakle, odvija se između neba i zemlje. Potrebno mi je i jedno i drugo da bih mogla da letim. Susret Mocarta i Đanga Rajnharta nosi pečat slobode, strasti, hrabrosti, potpune predanosti i, iznad svega, želje za igrom. Jer, na kraju krajeva, sve je to samo igra – igra zvukovima. vizija koja stoji iza ovog koncepta u potpunosti je moja, a muzičari ansambla „Violončelisimo”, zajedno sa džez triom koji im se pridružuje, u potpunosti je ostvaruju. Obožavam da slušam prekrasan zvuk violončela koji iz Mocartove Simfonije br. 40, u pravom trenutku, prelazi u džez obrazac Đanga Rajnharta, da bi potom usledio onaj svečani povratak izvornoj temi. Volim to radosno preplitanje i uverena sam da bi i sam Mocart neizmerno uživao slušajući ga. Mladi kompozitor i pijanista Andrej Petrake prihvatio je moju viziju i obavio izvanredan posao, napisavši aranžmane za čitav ansambl i orkestar.
Vaš muzički svet nalazi se na raskršću klasične muzike, džeza i tradicije – žanrova koji naizgled pripadaju različitim estetskim prostorima, ali imaju i mnogo toga zajedničkog. Gde se oni, po Vašem osećaju, najprirodnije susreću i u kojoj meri su ti susreti oblikovali Vaš umetnički identitet?
– Sve je počelo u Jašiju, dok sam bila na završnoj godini studija matematike, kada sam, na pomalo tajanstven način, dobila kartu u jednom pravcu za muzičko putovanje. Počelo je džezom, a zatim me je vodilo ka različitim odredištima: najpre etno-džezu, čiji sam bila pionir u Rumuniji i istočnoj Evropi, da bih potom dodala još jednu dimenziju – klasičnu muziku. Rezultat je muzika koja danas ima tri dimenzije: klasiku, džez i muziku sveta. I ona nastavlja da se ubrzano širi, u nešto što još nema ni ime. To istraživanje razvijalo se prirodno, uporedo s potrebom moje duše da se uzdiže. Moje muzičko traganje istovremeno je i ispunjenje mog duhovnog traganja, jer verujem da smo mi, muzičari, blagosloveni izuzetnim darom da u pojedinim trenucima milosti možemo da dotaknemo tajnu postojanja. To je temelj svih mojih istraživanja. Moja stvaralačka energija je ogromna. Neprestano stvaram, otvaram nova vrata, oblikujem nove stilove u koje potom zakoračuju i drugi muzičari. Zapravo, moj stil je upravo u tome što me nijedan stil ne može definisati. Moj umetnički identitet počiva na toj fluidnosti, na potrebi da se igram zvukom. Upravo tu se osećam najsigurnije, kao kod kuće – u samom, čistom procesu stvaranja. Da bih to mogla, potreban mi je dobar, izuzetno precizan instrument koji može da odgovori na tu potrebu. A taj instrument je moj glas. I tada ogromna, zvučna krila moje stare ptice mogu da se rašire i ponesu je kuda god poželi… Ja joj se samo prepuštam, postajem kanal kroz koji prolazi, i puštam je da leti i peva.
Džez se najčešće povezuje sa slobodom, improvizacijom i spontanošću, dok se klasična muzika uglavnom vezuje za vernost partituri i kompozitorovoj zamisli. Koliko je ta suprotnost stvarna, a koliko samo prividna? Može li se i u strogo zapisanoj muzici pronaći ona vrsta lične slobode koju obično pripisujemo džezu?
– Ako se vratimo u prošlost, otkrićemo da je jedan od najvećih muzičara svih vremena, Johan Sebastijan Bah, bio i izvanredan improvizator. Ponekad se pitam kako bi izgledala muzička škola koju bi osnovao Bah. Kakva bi to škola bila kada bi je utemeljio tako veliki muzičar, koji je komponovao i svirao isključivo u slavu Boga, nikada zbog novca, slave ili sopstvenog ega? U jedno sam sigurna: oba aspekta podjednako su važna – poštovanje partiture i muzičkog dela, ali i sloboda, radost sviranja i sopstvenog stvaralaštva. Verujem da muzičari treba da budu srećni. Jedan od osnovnih preduslova njihovog postojanja na sceni jeste da u muziciranju pronalaze radost. Možda je upravo zato džez imao tako snažan uticaj. Doneo je slobodu improvizacije, slobodu koja je u velikoj meri bila iščezla iz sveta klasične muzike.
Jedno od prepoznatljivih obeležja Vašeg stvaralaštva jeste spajanje džeza s rumunskom muzičkom tradicijom, posebno s dojnom, čija improvizatorska priroda kao da je čini naročito pogodnom za takav susret. Šta ste u tom drevnom muzičkom obliku otkrili kao blisko sopstvenom umetničkom senzibilitetu i kako sačuvati autentičnost muzičke tradicije kada se ona tumači jezikom savremene muzike?
– Drago mi je što govorimo o dojni. Za mene je dojna rumunski gospel. Moj prvi muzički susret bio je s Elom Ficdžerald, a potom sam čula legendarnu rumunsku pevačicu Mariju Tanase, koja je unela dušu dojne u moje srce. Verujem da dojna nosi glas rumunskih korena, a posebno glas rumunske žene – glas koji se uzdiže iz bola i bespomoćnosti. Kada sam otkrila dojnu, prolazila sam kroz veoma težak period života. Napustila sam profesiju profesorke matematike i odlučila da pevam, u vreme kada je od muzike bilo gotovo nemoguće živeti. Tu odluku donela sam hrabro, bez ikakve sigurnosti ili obećanja. Izabrala sam pesmu i onda kada sam bila gladna, kada je život bio izuzetno težak. U tom trenutku dojna je duboko odjeknula u mojim osećanjima i pomogla mi da preobrazim bol i patnju. Tada sam shvatila da je i pevanje dojne svojevrsna alhemija. Bila je to proslava duha. Tako ja pevam dojnu. Ona je duboko ukorenjena u mom unutrašnjem biću i zato tako često pronalazi put do mog glasa, bilo da izvodim Mocarta, Betovena ili Eneskua. Svi su oni tu, a moj zvuk ih sve povezuje. Verujem da čitav taj spoj postaje autentičan onda kada njegovo nadahnuće izvire iz našeg sopstvenog bića, a ne iz želje da nekoga kopiramo, oponašamo ili da po svaku cenu budemo ekstravagantni.
Međunarodna karijera omogućila Vam je susrete s različitim muzičkim kulturama i umetnicima. Koliko su Vas ta iskustva promenila kao izvođača? I jesu li Vas susreti s drugim tradicijama možda podstakli da iznova otkrivate i drugačije tumačite muzičko nasleđe iz kojeg ste i sami potekli?
– Uvek biram da sarađujem s muzičarima koji su izuzetni virtuozi, ali koji istovremeno gaje duboku strast i poštovanje prema zvuku. I, naravno, svaka saradnja ostavlja trag, jer je, u krajnjoj liniji, reč o razmeni energije. Mi ostavljamo trag jedni u drugima, a muzika se neprestano razvija, neprekidno preobražava sa svakom novom energijom koju primi. Upravo je to, bez sumnje, suština te transformacije i svakog novog muzičkog projekta. I, naravno, muzika koja je ukorenjena u mom sopstvenom nasleđu svaki put zvuči drugačije. Dojna poprima jedan karakter kada je izvodim s Londonskim simfonijskim orkestrom, a sasvim drugi kada je pevam s džez muzičarima kao što su Stenli Džordan ili Beni Ritveld. Njen oblik se svaki put menja, ali njena suština ostaje ista.
Glas je Vaš osnovni instrument, ali i neposredan izraz ličnosti, iskustva i emocija. Kako se tokom godina menjao Vaš odnos prema pevanju? Da li Vam je danas važnije tehničko savršenstvo ili ona teško uhvatljiva sposobnost da jednom jedinom frazom – a ponekad i tišinom – uspostavite duboku vezu sa slušaocem?
– Glas je ogledalo duše. Zvuk ima moć da uhvati, prenese, preobrazi, pa čak i iznova ispiše naša najdublja osećanja. Zato instrument kojim oblikujemo zvuk, a naročito ljudski glas, mora biti što precizniji, kako bi se te emocije pretočile u zvuk s najvećom mogućom vernošću. U početku toga nisam bila svesna. Moj glas je, na izvestan način, bio u potpunosti vođen emocijama. Danas pridajem ogroman značaj tehnici i zvuku, jer sam uverena da, što je ta leteća mašina savršenije konstruisana, to više može da se vine. Što je moj glas tehnički usavršeniji, to manje moram da razmišljam o njemu dok sam na sceni. A to omogućava da prenošenje emocija bude mnogo autentičnije i snažnije. Tišina je plod snage da ostanemo u samom središtu svog bića. Buka je, s druge strane, posledica života na periferiji onoga što kao ljudska bića zaista jesmo. U muzici je tišina od presudnog značaja. Ona tišina između zvukova, koja može trajati delić sekunde, čitavu sekundu ili čak nekoliko sekundi. U tim trenucima tišine osećam kao da se čitavim svojim bićem ponovo povezujem sa svom publikom, s muzičarima koji me okružuju, sa srcem zemlje i nebesima. A to je i krajnji cilj – jedinstvo.