Iako ih obično doživimo kao niz pojedinačnih bivanja u mračnim salama, teatrolozi poput mene često govore o tome kako su predstave na festivalima u dijalogu jedna s drugom. Ali šta ako bi predstave 70. Sterijinog pozorja iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Slovenije, u izboru Ane Tasić, zaista mogle da razgovaraju jedna s drugom, na isti način na koji su razgovarale sa mnom?
Gledati trinaest predstava tokom osam dana bilo je kao gledati kroz izbledele zavese velike stare kuće obeležene zubom vremena. Fasada se ljušti sa njenih zidova, pojedine šalukatre vise na jednoj šarki, a prozor na spratu je potpuno zakovan daskama. Na nekoj drugoj kući, takvi detalji bi mogli ostaviti utisak da je nevoljena i zaboravljena, ali na kući Sterijinog pozorja ove karakteristike su više kao lepota ili Sommersprossen, kako bi rekli Nemci.
Brdo na kojem se nalazi ova kuća izgleda zloslutno, ali se penjem strmom i prašnjavom stazom. Isti ovaj put vodi publiku iz Novog Sada i sveta do najvažnijih pozorišnih dela u regionu već 70 godina, i uprkos suočavanju sa promenom režima, raspadom Jugoslavije, ratovima, NATO bombardovanjem i pandemijom COVID-19, ova kuća i dalje stoji. Kao što je direktor Sterijinog pozorja Miki Radonjić primetio u filmu „Stvaranje istorije – menjanje budućnosti“ Filipa Markovinovića, potrebno je mnogo rada da bi se ova kuća održala.
Masivna vrata oivičena prelepim zakrivljenim vojvođanskim lajsnama su zaključana, ali iza njih čujem viku, plač, smeh – emotivne odjeke generacija koje sežu više od jednog veka unazad. Ovo nije moja kultura, ovo nije moj jezik, ali nekako ova postavka likova počinje da mi govori kroz šušotaž moje ljubavi, čiji je prvi pasoš izdat u Jugoslaviji. Njegov šapat se gubi u pucketanju prisluškivanja telefonske linije, dok svedočim tajnu ljubav britanskog špijuna i Srpkinje koja mu je učiteljica jezika. „Beogradski trio“, adaptacija romana Gorana Markovića u režiji Matjaža Bergera, priča tragičnu, gotovo istinitu priču ovog para, kao da je u pitanju dokumentarno pozorište, igrajući se istinama prošlosti u ovoj sadašnjoj eri lažnih vesti. Dok ljubavnici Vera i Lorens ponavljaju fraze na mom maternjem jeziku, a zatim i na srpskom, i ja postajem učenica. Dah mi se ubrzava. Ali i dalje ne mogu da uđem. Vrata su zaključana.
Počinjem da hodam okolo, vireći kroz prozore od debelog stakla, napuklih ramova. U prvoj sobi vidim slovenačkog farmera, njegovu ženu i njihovo petoro dece. Naslov novele Prežihova Voranca „Borba kod vrtače“ opisuje život ove porodice. U režiji Jerneja Lorencija svi plaču nad voljenim bikom koga je njihov otac ubio u napadu besa, izazvanog sramotom siromaštva i nepopustljivošću zemljišta da donese plod.
Crnogorski mafijaš u susednoj sobi samo odmahuje glavom i smeje se. Novac kupuje moral u predstavi „Naličje“ Borisa Liješevića. „Radi pametnije, a ne više!“, kaže Vuk dok broji novac. Njegova trudna žena leži na krevetu i plače, odlučno odbijajući abortus na kojem insistira njen muž. Teši je Nevena, mlada lekarka u laboratorijskom mantilu i cipelama sa plavim potpeticama. Naginje se šapatom je upozorava da još čvršće drži bebu kada se rodi, jer nijedno dete nikada neće biti sasvim bezbedno. Predstava „Izuzeti“ Đorđa Petrovića, u režiji Mie Knežević, govori nam da deca nisu bezbedna u materici, ni u hormonalnim i bolom ispunjenim trenucima između porođaja i trenutka kada ih majka dobije u ruke, a definitivno ne kada postanu sedamnaestogodišnja lepotica koja sanja o budućnosti. Duhovi dve takve lepotice – jedne Hrvatice, jedne Srpkinje – sede tiho u susednoj sobi, grleći se. Žrtve tekućih ratova, kako domaćih, tako i međunarodnih, između komšija koje govore istim jezikom. Činjenica da ubice Nadice iz predstave „Drvene ptice“ Lidije Deduš, u režiji Ivana Plazibata, i Ruže iz predstave „Otac, kći i Sveti duh“ Mata Matišića, u režiji Januša Kice, dobijaju priliku da prožive ceo svoj život je dramaturška optužnica protiv svih nas.
Odjednom me u stranu gura raščupana, bosa Srpkinja koja grozničavo traži nekoga kroz prozore, u dvorištu, iza kuće. Vidim da se uvukla unutra kroz razvaljena vrata i pala na kolena, plačući, između dva mladića koji su poginuli u borbi. Dok se saginje da poljubi čelo vojnika koji je izgubio ruku, vidim da je i ona trudna. U daljini iza nje pojavljuje se pet žena, od glave do pete pokrivenih uljanim crnim haljinama, sa velikim zlatnim krunama. Svaka drži bebu. Da li su one žive ikone Majke Marije? Da li su došle da blagoslove mrtve? Mogu li bar da sačuvaju svoje dete?
U ovom društvu nijedno dete nije sigurno, plače druga Srpkinja čije je celo lice umazano karminom, poručujući mi da moram pročitati imena. Zaustavlja se i čeka. Ali tišinu prekidaju govori političara iz Srbije, iz Makedonije, iz Crne Gore, i shvatam da jezička barijera više nije bitna. Svi govori su isti, bez obzira da li su na vašem, ili mom jeziku.