Knjiga „Književne adrese“ Milovana Vitezovića plod je razgovora dve ličnosti veoma značajne za srpsku kulturu i književnost.
Ovo je dvesta trideset i četvrta knjiga kolekcije „Odgovori“ koju potpisuje Miloš Jevtić. Taj njegov veliki trud Radovan Popović naziva „nedostižnom pričaonicom srpske kulture“.
Reč je o knjizi koja je plod dara dva autora. Najpre, Miloša Jevtića, kao i uvek, dobro pripremljenog za razgovor, namernog da obasja sve dimenzije ličnosti s kojom razgovara. Svako njegovo pitanje je niz pitanja koja, naprosto, iznuđuju spremnost i spretnost sagovornika da ogoli svoje delanje i svoje delo.
Jevtić ga tera da, bez ostatka, zakorači u prostor sećanja, otvori vrata detinjstva, kao i da se suoči sa tačkom prelaza od mesta rođenja do mesta življenja (od Kosjerića, Užica do Beograda). On ga podstiče da registruje i ono maglovito, što spavajući klizi, pokazujući mu put do nestvarne i tihe svetlosti u njemu.
Jevtić, evo već pola veka, ostaje jedinstvena figura u srpskom novinarstvu, ne dozvoljavajući sabesedniku da mu um uprazno luta, usmeravajući ga da iznese svoje male i velike tajne.
A budući je reč o najdarovitijem momku iz erskog kraja, kako ga je u ranim danima opisivao Sreten Marić, odnosno o vitezu srpske kulture druge polovine 20. veka i prvih dva desetleća 21. veka, kako veli Radovan Popović, umesno je trenutno imenovati njegovu verodostojnu književnu adresu.
U pesmi „Pesniče, dokuči“, on peva:
Pisano u ništa
U šapat najtiši
Dokučiš li išta
Pesniče zapiši.
Milovan Vitezović je, moglo bi se reći, čitavog života bio pesnik koji je svoju pesničku imaginaciju pozajmljivao i drugim književnim žanrovima, bivajući u njima jednako uspešan. Stoga nam se čini umesnom njegova opaska, povodom „Šešira gospodina Vujića“, da je i proza deo pesničkog dela.
Književnost je doživljavao kao pokušaj da bude prisutan u svemu i da to prisustvo trajno obeleži. Smatrao je da pisac, nužno, deli sudbinu svoga naroda i da mora, na svoj način, biti na strani naroda. Isto tako, verovao je da pisac mora imati smisla za državu, trudeći se da, i u razdražljivom vremenu, uspostavi dragocenu meru duhovne tolerancije. Verovatno zato je smatrao da je neophodno delovati tamo gde živiš i radiš.
Pripadao je onoj grupi srpskih intelektualaca koja se zalagala za Aristotelovo načelo da država prethodi građaninu, da nema građanina bez države, jer ona je uslov njegovog postojanja. Nakon njenog raspada, ostaje samo more ljudskog peska, bez građana. Država je brana da ne bismo postali bezlične kolone ljudi koji žive kao biljke. Država je država i kad daje i kad uzima, ona nastaje po prirodi i važnija je od svakog pojedinca. Ona je hijeroglif razuma, odbrana od relativizma i nihilizma savremenog sveta.
Stoga nije čudno što je Vitezović često citirao Vuka Karadžića, koji je rekao mladom Đuri Daničiću, nakon 1848. godine i povratka u Beč, da se naš narod ne sme predati beznađu:
„Šta ti, tako mlad, buncaš, kao kakva baba plakalica? Neka svako uradi svoj posao i neće ovaj narod propasti.“
Bilo kako bilo, ova knjiga iznedruje verodostojni intelektualni i književni profil uglednog pesnika, aforističara, dramskog pisca, pripovedača, romansijera, profesora univerziteta i urednika TV Beograd. Vođena veštom rukom Miloša Jevtića, omogućava nam da sagledamo Vitezovićev rast i zrenje – od prve pročitane knjige (srpskih narodnih priča), preko dela Slobodana Jovanovića, uz čiju je pomoć otkrio srpsku istoriju, do dolaska u Beograd, gde se uključuje u intenzivni književni život. Njegova želja da po svaku cenu bude u javnom životu stvorila je dela kao što su:
„Lajanje na zvezde“,
„Šešir gospodina Vujića“,
serije o Dimitriju Tucoviću, Radoju Domanoviću, Vuku Karadžiću,
„Snohvatice o Zmaju“,
„Simfonija Vinaver“,
„Čarape kralja Petra“,
drame o Rastku Nemanjiću i Milošu Obrenoviću.
Reči Duška Kovačevića su sasvim umesne: „On je bio čovek u više primeraka“, jer je uvek radio više poslova istovremeno.
Vitezović je stasavao uz đeda, u mestu gde žig kulture nije narušio lepotu prirode, koja je, kako je verovao, overa da je umetnost neka vrsta kalemljenja prirode. Njegov đed mu je govorio:
„Ja star, ti nejačan, na istom smo!“
Znao je odgovor na pitanje gde smo i šta smo, jer u najvećim iskušenjima moramo držati do onih dobara koja ne kvare ni moljac, ni rđa. Savremeni svet je krajolik u kojem glina glinu kleveće, kuša sladost, ispija otrov. Savremeno dete leti, a ne ume da hoda, pliva pod vodom, a ne ume da diše na vazduhu. Hvala Milošu Jevtiću na trudu i daru, i slava Milovanu Vitezoviću, vitezu srpske kulture i književnosti.
Rastući i množeći se, od knjige do knjige, svetleći svim svojim svetlima, on nije sejao po kamenu, već na njivi srpskoj, rodljivoj, s bogatim prinosima, s vencima, sijajućim, neizrecivim.
Selimir Radulović