Anica Vučetić jedna je od umetnica čiji je rad predstavljen na aktuelnoj izložbi „InterMediaArt“ u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, otvorenoj do 1. marta.
Ova izložba predstavlja dosadašnji rad Centra za intermedijsku i digitalnu umetnost MSUV i fokusirana je na razvoj novih medija na domaćoj umetničkoj sceni u poslednjih nekoliko decenija, odnosno istraživanje načina kolekcioniranja i zaštite novomedijskih umetničkih dela.
Rad Anice Vučetić „Sa druge strane“ je jednokalna video-instalacija koja se u loopu projektuje na crnoj zidnoj površini i prikazuje staklenu membranu prozora koji deli dve prilike (prikaze autorke) koje promiču ispred i iza prozora.
Jednom prilikom rekli ste kako „…ideja za novi rad obično biva inicirana nekom slikom koju pokupim negde – u prirodi, u snu, na TV-u, internetu“. Kada govorimo o radu „Sa druge strane“ koji je predstavljen na izložbi InterMediaArt – da li se sećate koja je to „slika“ bila, koja vas je motivisala da kreirate ovo konkretno delo?
– Rad „Sa druge strane“ snimljen je na Internacionalnoj umetničkoj koloniji Agora u Beloj Crkvi, u leto 2014. godine, u prostoru napuštenog preduzeća „Pobeda“, aktivnog u vreme socijalizma u Jugoslaviji. Prostor u kome su umetnici radili bila je velika fabrička hala, sa nizom prozora, iza čijih se zamućenih stakala naziralo šiblje u koje su prozori godinama polako zarastali. Ti prozori su bili slika laganog propadanja unutrašnjeg prostora i istovremeno – rasta nečeg novog, bujnog, zelenog, sa druge strane. Ta druga strana, koja se kroz okna tek nazirala, je pozivala da se u nju pronikne i uđe, iz senovitog kontralihta unutrašnjeg prostora hale.
Prozori su, slično irisu oka, tačke u kojima se prelama pogled, svetlost, odslikavaju istovremeno spoljašnjost i unutrašnjost, slivaju se u njima odblesci i tama. Oni predstavljaju transparentne površine dodira paralelnih svetova, propusne membrane između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora. Oni su granica između pogleda spolja i pogleda iznutra.
I tako nastaje video instalacija „Sa druge strane”. U ovom radu koristim sopstveno telo kao alatku u nekoj vrsti video performansa, koji postaje deo rada. Staklena membrana prozora deli dve prilike koje promiču ispred i iza velikog prozora i čini se kao da se one povremeno dodiruju. One ne vide jedna drugu, već se samo naslućuju. Trenutak kada prilika sa prednje strane prozora prelazi na drugu stranu inicira pojavljivanje mnoštva novih senki iza staklenog zida.
„Usporeno kretanje slike i zvuka, posmatrača uvodi u stanje povišene koncentracije na datu pokretnu sliku“, stoji u opisu dela. Danas se mnogo govori o sve kraćem periodu koncentracije posmatrača koji beskonačno skroluje kroz sadržaje na društvenim mrežama i internetu. Može li se o ovom fenomenu govoriti i na polju muzejske umetnosti, odnosno sve većem skraćenju perioda pažnje posetilaca muzeja?
– Percepcija istog događaja može biti dijametralno različita ako se on posmatra u realnom, ili u usporenom protoku vremena. Kada se vreme usporava, subjektivni doživljaj pokretne slike se intenzivira. Živimo u vremenu virtuelne slike i ekrana. Preplavljeni smo informacijama i slikama, zaglušeni kakofonijom različitih poruka i parola do tačke kontaminacije i zagušenja. Te slike i informacije najčešće nose minimum značenja, brzo se zaboravljaju i troše, obezvređene su i površne, velikom brzinom se smenjuju i prema njima nemamo kritički otklon, primamo ih površno i bez potrebnog angažovanja pažnje i koncentracije. Kontemplaciju je zamenila potrošnja, a koncentraciju površni, prolazni, defokusirani pogled. Gubljenje fokusa i koncentracije za razumevanje slika i informacija, kojima smo bombardovani, ide na ruku strukturama moći koje nas lako manipulišu i uvode u podređeni položaj eksploatacije.
Kako aktivirati čula posmatrača, prilagođena registrovanju brzih promena, na napor koncentrisanog razumevanja i prisustva? Muzeji i galerije su još uvek prostori u kojima može da se vežba fokus i koncentracija. Umetničko delo nas na neki način privlači, nosi uvek poruku koju treba razumeti, često nas iznenađuje, ponekad šokira, propituje, umiruje, svakako zahteva pažnju posmatrača. Video instalacije su pokretne slike instalirane u prostoru, koje podrazumevaju interaktivnost, aktivan odnos između posmatrača i umetničkog dela. One angažuju posmatrača da doživi slike, da ih konzumira na drugačiji način od slika kojima smo svakodnevno izloženi. Kretanje slike u video instalacijama zahteva fokusiran pogled koji se kreće po površini i oko slike i aktivira čula posmatrača na napor koncentrisanog doživljaja, što je od izuzetnog značaja u procesu razumevanja nas samih i sveta oko nas.
U radovima se bavite „unutrašnjim granicama individue“ i „odnosom unutrašnjeg prostora i prostora koji vas okru- žuje“. Upravo u radu „Sa druge strane“ vidimo jednu te istu osobu, tj. Vas, u svojevrsnom unutrašnjem dijalogu. Koliko je introspektivnost i samospoznaja za Vas važna u današnjem sve ubrzanijem svetu?
– U današnjem svetu sve aktuelnija je izreka – “Spoznaj samoga sebe”, poznata antička maksima sa ulaza Delfskog proročišta, koja poziva na introspekciju, samospoznaju i razumevanje sopstvenih vrlina, mana, motivacija i mesta u svetu, a ključna je za filozofiju (Sokrat), duhovnost i lični razvoj, vodeći ka slobodi i mudrosti. To je put ka razumevanju ko smo, čemu težimo, koje su naše sposobnosti i ograničenja, što je temelj za donošenje ispravnih odluka i izgradnju smislenog života. U svom radu obraćam se posmatraču i upućujem ga na istraživanje njegovog intimnog, ličnog, psihičkog prostora. Ispitivanje naših unutrašnjih granica kroz umetnost i napor da proniknemo u neizrecivo i nedostupno, naša večita zapitanost nad onostranim, naša stalna potraga za skrivenim – otvara pitanja trajanja, svrhovitosti egzistencije, mogućnosti delovanja i promene, isceliteljske moći umetnosti…
Radom na svojim instalacijama i ambijentima ispitujem odnos spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora individue. Posmatrač u zamračenom izložbenom prostoru ima na raspolaganju pokretne slike, u odnosu na koje projektuje sadržaje svog individualno nesvesnog i tako otvara mogućnost da te sadržaje iznova istražuje.
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.