Новина нове сталне поставке Галерије Матице српске је модул у потпуности посвећен српској скулптури – Скулптофилија, коме је посвећена цела сала на међуспрату здања ГМС. Изузетно важну улогу у обликовању тог модуча имао је дописни члан САНУ Мрђан Бајића, један од најпризнатијих српских вајара, који је заједно са кустосима ГМС учествовао у одабиру и у начину презентације вајарских дела.
– Било је веома лако направити ову изложбу. Имам неко искуство на том пољу, али још много важније, имао сам као партнера Галерију Матице српске, институцију која веома озбиљно функционише у свим доменима, и изванредне сараднике у кустосима Луки Кулићу и Станислави Јовановић. На крају смо педантно и прецизно сваком од одабраних радова дали његово простор, очиште – како би то рекла Олга Јеврић, уз дизајн који јесте присутан, али без икакве претенциозности, односно није он у првом плану, што се често дешава. И добили смо Скулптофилију, која показује склуптуру од интимне забелешке до реализације доминантног бронзаног дела какав је Меркур Ђорђа Јовановића. Дакле, ова изложба покушава да из постојећег фундуса, са неким малим допунама, покаже свеколику разноврсност живота скулптуре.
Шта је било полазиште ове „поставке у поставци”?
– Мени је био циљ да ту колекцију која се самоправила, на неки начин, покушам да учиним прегледном у свим њеним аспектима. Стога у драматургији изложбе имамо почетак са монитором посредством којег можете да завирите у атеље Ђорђа Јовановића. Онда имамо извадак из депоа у којем се уљудно и квалитетно, по свим музејским правилима, радови чувају; наравно, не могу да се чувају сви радови свих уметника, али је чињеница и то да ми данас о староегипатској цивилизацији више знамо управо по сачуваним скулптурама јер оне су у то време биле и театар, и новине, и приказ загробног живота… У следећем кораку стижемо до портрета, будући да је он био доминантна тема скулптуре, произашла из потребе да се лик човека сачува мимо његовог животног трајања; при томе су портрети груписани и прате ток од академског реализма 19. века до Ступица Ане Бешлић, који је само нека асоцијативна форма…
Због чега су посебно поглавље Скулптофилије управо дела жена-вајарки?
– Одучили смо да проблематизујемо ту „нову“ женску професију, пошто је вајарство раније било доминантно мушка дисциплина, јер је клесање у камену одраз митског принципа снаге. Јер, средином двадесетог века појављују се изузетно важне ауторке, као што су Вида Јоцић, Олга Јанчић и Олга Јеврић, које праве велики искорак. Донеле су нови садржај, другачији епител скулптуре. Утицај скулпторки огледа се и у употреби нових материјала, новој тематици, саморефлексији женског уписа…. Рецимо, о томе сведочи изванредан акт Радмиле Граовац, који маркира једну од великих тема деветнаестовековног наслеђа, уз споменик и портрет, а које су се током двадесетог века модернизмом јако промениле. Иначе, једна од мана ове изложбе је што нисмо успели да из Куће легата добијемо један велики комад Олге Јеврић, по мени доминантне уметница 20. века у сваком смислу.
Занимљив је и даљи пут поставке – од Ђорђа Јовановића до Раше Тодосијевића?
– После тог увода урањамо у део где су индивидуалне величине и изузетни радови, блистави комади које ГМС има у колекцији: Матија Вуковић, Војин Бакић, Ристо Стијовић… А у центру је први наш академски вајар образован у иностранству Ђорђе Јовановић, са веома дугом и успешном каријером, чије скулптуре су релевантне на више нивоа, те превазилазе и полазиште у којем су настале и локални амбијент. Уз неколико сјајних актова и фигура, за ову прилику изливен је, по гипсном одливку, његов Меркур. Будући да је ово дело иницијално намењено отвореном простору, да стоји на врху зграде, у оквиру Скулптофилије оно је постављено тако да можете да га видите и у „висини очију“, али и из доњег ракурса, дакле онако како је то аутор и предвидео. А као својеврстан пандан тој врсти архивирања, историјата, али и уметничког значаја за ново доба, имамо актуелну аквизицију ГалеријеМатице српске – један од фундаменталних радова Раше Тодосијевића. Тај рад је за ову изложбу јако значајан јер показује да скулптура може да у своје поље апсорбује све што је тродимензионално: имате готов објекат, текстуални испис и инсталацију, као већ одавно апсорбоване језичке кодове у пољу скулптуре.
Финале Скулптофилије на неки начин проблематизује питање скулптуре у простору данас?
– На излазу изложбе су три макете, од којих су две реализоване , као сведочанство о томе да је неко претходно време остављало трага о својим убеђењима, како год она данас била читана: као јако прихватљива, погрешна или проблематична. У том смислу би Скулптофилија на неки начин требало да буде и педагошка, јер нам указује и на то да је у овој заједници у претходним временима постојала једна еманципатоска намера, те су најбољи вајари, као што је Војин Бакић, позивани да у име те заједнице проговоре о појединим историјским догађајима. И они су то радили с пуним убеђењем, доносећи језик који је аутентичан, а истовремено укорењен у једно време. Велики сам борац за то да дођемо себи и схватимо да би оног ко би данас говорио старословенски сви чудно гледали. Дакле, као што ни у 19. веку људи нису говорили старословенским већ језиком свог времена, тако ми данас говоримо језиком данашњице. И у том смислу, рецимо, ја никада нисам направио ниједну фигуративну скулптуру језиком који мени не припада. Другим речима, мислим да модерна скулптура треба да се бори и избори за место које јој с правом припада. Стога се поставка у ГМС и завршава с празним новосадским трговима, где би уметничке интервенције биле итекако добродошле. А то није никаква специјалност Новог Сада. Јер ни у Београду ми немамо ниједан споменик који је скоро подигнут а да има скулпторски квалитет који би могао да буде пренет у неку галерију. Али то је питање времена у коме живимо . Срећом постоје мали гестови који показују да се може и другачије…
Мирослав Стајић
***
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.