У АУТОРСКОМ АТЕЉЕУ МУЗИКОЛОШКИЊЕ ПРОФ. ДР ИРЕ ПРОДАНОВ КРАЈИШНИК Да, бринемо о нашем музичком наслеђу

На­уч­но ин­те­ре­со­ва­ње проф. Ире Про­да­нов Кра­ји­шник за кре­а­тив­ни опус ве­ли­ког бро­ја на­ших ком­по­зи­то­ра 19. и 20. ве­ка, као и са­вре­ме­них ауто­ра, из­у­зет­но је ва­жно за раз­у­ме­ва­ње на­ци­о­нал­ног ства­ра­ла­штва у до­ме­ну ре­ги­о­нал­не му­зич­ке тра­ди­ци­је. По­себ­ну вред­ност чи­не ње­на ис­тра­жи­ва­ња му­зич­ког опу­са на­ста­лог у окви­ру раз­ли­чих на­ци­о­нал­них гру­па и ло­кал­них за­јед­ни­ца, чи­ме је до­при­не­ла ду­бљем раз­у­ме­ва­њу му­зич­ког кон­тек­ста, раз­во­ја и ства­ра­ла­штва на тлу Вој­во­ди­не.

Из­ме­ђу оста­лог, као ре­зул­тат ис­тра­жи­ва­ња аутор­ског до­при­но­са по­је­ди­на­ца на­стао је про­је­кат лек­си­ко­граф­ског бе­ле­же­ња ства­ра­ла­ца Удру­же­ња ком­по­зи­то­ра Вој­во­ди­не, ко­ји до са­да ба­шти­ни ви­ше од 120 би­о­гра­фи­ја вој­во­ђан­ских ауто­ра. У фо­ку­су на­уч­них ис­тра­жи­ва­ња проф. Ире Про­да­нов Кра­ји­шник, чији је ауторски атеље „Дневник” посетио, налазе се и са­вре­ме­на аутор­ска оства­ре­ња у обла­сти по­зо­ри­шне му­зи­ке и дру­гих жан­ро­ва, а ва­жно је и ње­но ан­га­жо­ва­ње на афир­ма­ци­ја на­ше му­зич­ке тра­ди­ци­је кроз ди­ги­тал­ну ди­стри­бу­ци­ју.

Бри­не­мо ли до­вољ­но о на­шем му­зич­ком на­сле­ђу?

Бу­ду­ћи да се стал­но жа­ли­мо ко­ли­ко су ма­ла ула­га­ња у кул­ту­ру, ве­ро­ват­но оче­ку­је­те не­га­ти­ван од­го­вор. Ме­ђу­тим, ре­ћи ћу вам су­прот­но: да, бри­не­мо о на­шем му­зич­ком на­сле­ђу. Не са­мо ја, не­го и мно­го мо­јих ко­ле­га и ко­ле­ги­ни­ца му­зи­ко­ло­га и ет­но­му­зи­ко­ло­га. И умет­ни­ка, из­во­ђа­ча, ме­диј­ских рад­ни­ка. Ни­је про­блем у то­ме да ли бри­не­мо, не­го да ли се то це­ни, да ли се то вред­ну­је. То­ли­ко је див­них про­је­ка­та за ко­је знам да су ре­а­ли­зо­ва­ни баш у под­руч­ју му­зич­ког на­сле­ђа, али су сред­ства ко­ја се тро­ше на ту бри­гу пре­ма­ла, та бри­га је под­це­ње­на. На­у­ке ко­је се бри­ну о на­шем му­зич­ком на­сле­ђу су мар­ги­на­ли­зо­ва­не. Ве­ру­јем да у ми­ни­стар­ству ве­ћи­на ни не зна ка­ква су све ис­тра­жи­ва­ња мо­гу­ћа у окви­ру му­зи­ко­ло­ги­је, на при­мер. На­жа­лост, ми­слим да то ни­је са­мо слу­чај с му­зи­ко­ло­ги­јом. Да­кле, ни­је про­блем у то­ме да ли бри­не­мо, јер бри­не­мо. То је та на­уч­нич­ка страст ко­ја нас под­сти­че да увек иде­мо да­ље, да тра­жи­мо ви­ше, да зна­ти­же­ља и же­ља за ис­тра­жи­ва­њем ни­ка­да не пре­сах­ну. Али на­уч­ни­ци не жи­ве од ва­зду­ха. Да би се те­мељ­но ис­тра­жи­ла не­ка област, да би се до­шло до не­ких ре­зул­та­та по­треб­на су фи­нан­сиј­ска сред­ства. А она су пре­скром­на. До­вољ­но је да по­гле­да­те пла­те ре­дов­них про­фе­со­ра на ху­ма­ни­сти­ци. По­сао про­фе­со­ра на фа­кул­те­ту ни­је са­мо да др­жи пре­да­ва­ња, ка­ко се че­сто по­гре­шно ми­сли. То је са­мо део ње­го­вог ан­га­жма­на. Он мо­ра исто­вре­ме­но и да је на­уч­ник, да се ба­ви ис­тра­жи­ва­њем. То је у са­да­шњим усло­ви­ма ско­ро не­мо­гу­ће.

Успе­ва­ју ли и у ко­јој ме­ри ре­зул­та­ти ка­пи­тал­них ис­тра­жи­вач­ких про­је­ка­та, по­пут „Кул­ту­ро­ло­шки иден­ти­те­ти умет­нич­ке про­дук­ци­је Ака­де­ми­је умет­но­сти у Но­вом Са­ду“, по­кре­ну­тих по­след­њих го­ди­на под окри­љем АУНС, да бу­ду ви­дљи­ви и ван ака­дем­ских кру­го­ва?

Мно­го сам ве­за­на за про­је­кат ко­ји сте по­ме­ну­ли. Ту смо ди­ги­тал­но ар­хи­ви­ра­ли и де­таљ­но ана­ли­зи­ра­ли нај­ва­жни­је умет­нич­ке про­јек­те Ака­де­ми­је умет­но­сти у то­ку 45 го­ди­на ње­ног по­сто­ја­ња. Тај про­је­кат је ка­сни­је ко­пи­ран у раз­ли­чи­тим вер­зи­ја­ма и у дру­гим про­јект­ним по­зи­ви­ма. Ап­сурд је да та­кви ка­пи­тал­ни про­јек­ти уоп­ште ни­су ви­дљи­ви ван ака­дем­ских кру­го­ва. Мо­гле би се пра­ви­ти ТВ еми­си­је из му­зич­ке про­шло­сти на­шег гра­да на осно­ву тог ди­ги­тал­ног ар­хи­ва, мо­гле би се пра­ви­ти из­ло­жбе, пре­да­ва­ња о то­ме ка­ко се раз­ви­ја та­кав је­дан про­је­кат. По­ну­ди­ли смо, за­хва­љу­ју­ћи том про­јек­ту, и са­рад­њу са РТВ Вој­во­ди­ном, да би­смо еду­ко­ва­ли за­по­сле­не у Јав­ном сер­ви­су о зна­ча­ју ар­хи­ви­ра­ња. На­жа­лост, ни­ти је РТВ Вој­во­ди­на то схва­ти­ла озбиљ­но, ни­ти је ми­ни­стар­ство по­др­жа­ло та­кву „одр­жи­вост“ про­јек­та ко­ји сте по­ме­ну­ли. То је за­пра­во био ка­пи­тал­ни про­је­кат, али из­гле­да не и ка­пи­тал­на ин­ве­сти­ци­ја. Ху­ма­ни­сти­ка код нас ни­је на це­ни, прем­да се у све­ту све ви­ше твр­ди да је спас упра­во у ху­ма­ни­сти­ци.

Да ли до­вољ­но пре­по­зна­је­мо мо­гућ­но­сти ди­ги­тал­них тех­но­ло­ги­ја упра­во на по­љу за­шти­те, али и ши­ре про­мо­ци­је срп­ског му­зич­ког на­сле­ђа?

Ко­ле­га са сту­диј­ског про­гра­ма Ди­зајн ви­део ига­ра Ву­ка­шин Шоћ и ја осми­сли­ли смо про­шле го­ди­не ви­део игру Сте­ван Сто­ја­но­вић Мо­кра­њац. Ка­да је ре­а­ли­зо­ва­на – ис­про­гра­ми­ра­на – ис­про­ба­ли смо је у јед­ној но­во­сад­ској основ­ној шко­ли за­јед­но с де­цом. Би­ла су као ома­ђи­ја­на. По­сле игра­ња, цр­та­ли су је и да­ва­ли ко­мен­та­ре о њој. Де­те из тре­ћег раз­ре­да ка­же „до­бра вам је гра­фи­ка“, „сви­ђа ми се кад Мо­кра­њац про­ла­зи кроз Го­лу­бач­ку твр­ђа­ву“. Зна ли не­ко да та игра по­сто­ји? Не зна. Ди­ги­тал­не тех­но­ло­ги­је су моћ­но сред­ство про­мо­ци­је на­шег му­зич­ког на­сле­ђа и ге­не­рал­но му­зи­ке и му­зич­ке кул­ту­ре. Во­ле­ла бих да се то пре­по­зна. Ја имам енер­ги­је и во­ље да по­кре­ћем та­кве кре­а­тив­не про­јек­те, али не мо­гу стал­но да из­и­гра­вам Дон Ки­хо­та. Апе­ло­ва­ла сам да се та ви­део игра фи­нан­си­ра на аде­ква­тан на­чин ка­ко би би­ла ви­дљи­ва, али из­гле­да да ни мо­ја ов­нов­ска енер­ги­ја ни­је до­вољ­на. Ис­па­шће да се по­сле сва­ког ва­шег пи­та­ња по­ја­вљу­је про­блем фи­нан­си­ра­ња. Да, он је кон­стан­тан. Али ево до­бре ве­сти: на­уч­ни­ци ко­ји са стра­шћу ра­де свој по­сао, че­сто то ра­де из чи­стог ен­ту­зи­ја­зма. Та­ко је и с му­зич­ким на­сле­ђем. Јед­но­став­но, во­ли­те то да ра­ди­те, са или без ди­ги­тал­них тех­но­ло­ги­ја, и по­не­кад сте не­ви­дљи­ви, али ипак ра­ди­те.

Ко­а­у­тор­ка сте пу­бли­ка­ци­је „Му­зич­ко обра­зо­ва­ње у ди­ги­тал­ном окру­же­њу“. У увод­ном сло­ву упо­зо­ра­ва­те да се „ди­ги­тал­ни свет раз­ви­ја вр­то­гла­вом бр­зи­ном, а обра­зо­ва­ње, да­кле, и му­зич­ко обра­зо­ва­ње, мо­ра да пра­ти ове про­ме­не“. Пра­ти ли их?

О, не, ни­ка­ко. На­ше школ­ство је ге­не­рал­но у па­ле­о­ли­ту. А за­што? За­то што се во­ди ра­чу­на о фор­ми, а не о са­др­жа­ју. На­став­ни­ци и про­фе­со­ри се оп­те­ре­ћу­ју ад­ми­ни­стра­тив­ним по­сло­ви­ма, а они би да ра­де свој по­сао ма­што­ви­то, кре­а­тив­но и у скла­ду са са­вре­ме­ним тре­нут­ком. Ка­ко кад има­ју ми­ли­он оба­ве­за у ти­мо­ви­ма, без­број па­пи­ра, та­бе­ла итд? У ино­стран­ству про­фе­сор мо­же на по­чет­ку се­ме­стра да у пот­пу­но­сти про­ме­ни ток сво­јих пре­да­ва­ња, код нас мо­ра да се на­пи­ше чак и на сту­ди­ја­ма шта ће се ра­ди­ти из не­де­ље у не­де­љу. То је та­ко за­мор­но и не­кре­а­тив­но. По­треб­но је осло­бо­ди­ти на­став­ни ка­дар бе­сми­сле­ног по­сла, усме­ри­ти га на на­ста­ву и он ће сам од се­бе уво­ди­ти про­ме­не, оно­ли­ко ко­ли­ко је у мо­гућ­но­сти. Не мо­же сва­ко на исти на­чин да при­хва­ти про­ме­не, али сва­ком тре­ба да се пру­жи при­ли­ка. Ка­кву при­ли­ку ми пру­жа­мо про­све­ти осим но­вих и но­вих ван­на­став­них оба­ве­за? Да не го­во­рим да су нам пла­но­ве и про­гра­ме пра­ви­ли љу­ди ко­ји ни­кад у жи­во­ту ни­су би­ли у на­ста­ви. По­треб­на је те­мељ­на ре­фор­ма обра­зо­ва­ња, а у њој би ди­ги­тал­ни свет тре­ба­ло да бу­де му­дро за­сту­пљен. Ре­кох му­дро.

Уте­ме­љи­ли сте на АУНС ма­стер про­грам „Му­зи­ка и ме­ди­ји“. Да ли је то био и сво­је­вр­стан по­ку­шај да се „спа­си што се спа­си­ти да“ у си­ту­а­ци­ји ка­да се умет­нич­ка му­зи­ка у до­ма­ћим ме­ди­ји­ма све ви­ше гу­ра на мар­ги­ну, а му­зич­ка  кри­ти­ка го­то­во да је пот­пу­но не­ста­ла?

На ово пи­та­ње од­го­ва­рам с пу­но ен­ту­зи­ја­зма и ра­до­сти. Ма­стер про­грам Му­зи­ка и ме­ди­ји ко­ји во­дим с ко­ле­гом Ми­ла­ном Ми­лој­ко­ви­ћем је баш то – бор­ба про­тив мар­ги­на­ли­за­ци­је умет­нич­ке му­зи­ке. Али не­мој­те би­ти у за­блу­ди: ми смо вр­ло ли­бе­рал­ни што се ти­че те­ма за за­вр­шне ра­до­ве. Ми под­сти­че­мо ис­тра­жи­ва­ње умет­нич­ке, џез, по­пу­лар­не му­зи­ке, ис­тра­жи­ва­ња дру­штве­них мре­жа и кре­а­ци­је му­зи­ке на њи­ма, му­зи­ке на Тик-то­ку, ис­тра­жи­ва­ња бо­га­те ар­хи­ве РТВ Вој­во­ди­не. За­па­њи­ли би­сте се кад би­сте чу­ли на­зи­ве свих на­ших ма­стер ра­до­ва. Ве­о­ма сам ве­за­на за тај сту­диј­ски про­грам, јер је кре­и­ран та­ко да има мно­го прак­тич­них пред­ме­та, јер је ин­тер­ди­сци­пли­на­ран (ра­ди­мо са ко­ле­га­ма с аудио-ви­зу­ле­них ме­ди­ја) и за­то јер сту­ден­ти на­кон за­вр­шет­ка од­мах, али од­мах до­би­ја­ју по­сао у ме­ди­ји­ма. И ваш лист Днев­ник је био пред­мет на­ших ис­тра­жи­ва­ња као мо­жда је­ди­ни лист у нас у ко­јем је му­зич­ка кри­ти­ка као жур­на­ли­стич­ки жа­нр пре­жи­ве­ла. Бра­во за вас!

 

 

 

 

Ми­ро­слав Ста­јић

 

Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.