Naučno interesovanje prof. Ire Prodanov Krajišnik za kreativni opus velikog broja naših kompozitora 19. i 20. veka, kao i savremenih autora, izuzetno je važno za razumevanje nacionalnog stvaralaštva u domenu regionalne muzičke tradicije. Posebnu vrednost čine njena istraživanja muzičkog opusa nastalog u okviru različih nacionalnih grupa i lokalnih zajednica, čime je doprinela dubljem razumevanju muzičkog konteksta, razvoja i stvaralaštva na tlu Vojvodine.
Između ostalog, kao rezultat istraživanja autorskog doprinosa pojedinaca nastao je projekat leksikografskog beleženja stvaralaca Udruženja kompozitora Vojvodine, koji do sada baštini više od 120 biografija vojvođanskih autora. U fokusu naučnih istraživanja prof. Ire Prodanov Krajišnik, čiji je autorski atelje „Dnevnik” posetio, nalaze se i savremena autorska ostvarenja u oblasti pozorišne muzike i drugih žanrova, a važno je i njeno angažovanje na afirmacija naše muzičke tradicije kroz digitalnu distribuciju.
Brinemo li dovoljno o našem muzičkom nasleđu?
Budući da se stalno žalimo koliko su mala ulaganja u kulturu, verovatno očekujete negativan odgovor. Međutim, reći ću vam suprotno: da, brinemo o našem muzičkom nasleđu. Ne samo ja, nego i mnogo mojih kolega i koleginica muzikologa i etnomuzikologa. I umetnika, izvođača, medijskih radnika. Nije problem u tome da li brinemo, nego da li se to ceni, da li se to vrednuje. Toliko je divnih projekata za koje znam da su realizovani baš u području muzičkog nasleđa, ali su sredstva koja se troše na tu brigu premala, ta briga je podcenjena. Nauke koje se brinu o našem muzičkom nasleđu su marginalizovane. Verujem da u ministarstvu većina ni ne zna kakva su sve istraživanja moguća u okviru muzikologije, na primer. Nažalost, mislim da to nije samo slučaj s muzikologijom. Dakle, nije problem u tome da li brinemo, jer brinemo. To je ta naučnička strast koja nas podstiče da uvek idemo dalje, da tražimo više, da znatiželja i želja za istraživanjem nikada ne presahnu. Ali naučnici ne žive od vazduha. Da bi se temeljno istražila neka oblast, da bi se došlo do nekih rezultata potrebna su finansijska sredstva. A ona su preskromna. Dovoljno je da pogledate plate redovnih profesora na humanistici. Posao profesora na fakultetu nije samo da drži predavanja, kako se često pogrešno misli. To je samo deo njegovog angažmana. On mora istovremeno i da je naučnik, da se bavi istraživanjem. To je u sadašnjim uslovima skoro nemoguće.
Uspevaju li i u kojoj meri rezultati kapitalnih istraživačkih projekata, poput „Kulturološki identiteti umetničke produkcije Akademije umetnosti u Novom Sadu“, pokrenutih poslednjih godina pod okriljem AUNS, da budu vidljivi i van akademskih krugova?
Mnogo sam vezana za projekat koji ste pomenuli. Tu smo digitalno arhivirali i detaljno analizirali najvažnije umetničke projekte Akademije umetnosti u toku 45 godina njenog postojanja. Taj projekat je kasnije kopiran u različitim verzijama i u drugim projektnim pozivima. Apsurd je da takvi kapitalni projekti uopšte nisu vidljivi van akademskih krugova. Mogle bi se praviti TV emisije iz muzičke prošlosti našeg grada na osnovu tog digitalnog arhiva, mogle bi se praviti izložbe, predavanja o tome kako se razvija takav jedan projekat. Ponudili smo, zahvaljujući tom projektu, i saradnju sa RTV Vojvodinom, da bismo edukovali zaposlene u Javnom servisu o značaju arhiviranja. Nažalost, niti je RTV Vojvodina to shvatila ozbiljno, niti je ministarstvo podržalo takvu „održivost“ projekta koji ste pomenuli. To je zapravo bio kapitalni projekat, ali izgleda ne i kapitalna investicija. Humanistika kod nas nije na ceni, premda se u svetu sve više tvrdi da je spas upravo u humanistici.
Da li dovoljno prepoznajemo mogućnosti digitalnih tehnologija upravo na polju zaštite, ali i šire promocije srpskog muzičkog nasleđa?
Kolega sa studijskog programa Dizajn video igara Vukašin Šoć i ja osmislili smo prošle godine video igru Stevan Stojanović Mokranjac. Kada je realizovana – isprogramirana – isprobali smo je u jednoj novosadskoj osnovnoj školi zajedno s decom. Bila su kao omađijana. Posle igranja, crtali su je i davali komentare o njoj. Dete iz trećeg razreda kaže „dobra vam je grafika“, „sviđa mi se kad Mokranjac prolazi kroz Golubačku tvrđavu“. Zna li neko da ta igra postoji? Ne zna. Digitalne tehnologije su moćno sredstvo promocije našeg muzičkog nasleđa i generalno muzike i muzičke kulture. Volela bih da se to prepozna. Ja imam energije i volje da pokrećem takve kreativne projekte, ali ne mogu stalno da izigravam Don Kihota. Apelovala sam da se ta video igra finansira na adekvatan način kako bi bila vidljiva, ali izgleda da ni moja ovnovska energija nije dovoljna. Ispašće da se posle svakog vašeg pitanja pojavljuje problem finansiranja. Da, on je konstantan. Ali evo dobre vesti: naučnici koji sa strašću rade svoj posao, često to rade iz čistog entuzijazma. Tako je i s muzičkim nasleđem. Jednostavno, volite to da radite, sa ili bez digitalnih tehnologija, i ponekad ste nevidljivi, ali ipak radite.
Koautorka ste publikacije „Muzičko obrazovanje u digitalnom okruženju“. U uvodnom slovu upozoravate da se „digitalni svet razvija vrtoglavom brzinom, a obrazovanje, dakle, i muzičko obrazovanje, mora da prati ove promene“. Prati li ih?
O, ne, nikako. Naše školstvo je generalno u paleolitu. A zašto? Zato što se vodi računa o formi, a ne o sadržaju. Nastavnici i profesori se opterećuju administrativnim poslovima, a oni bi da rade svoj posao maštovito, kreativno i u skladu sa savremenim trenutkom. Kako kad imaju milion obaveza u timovima, bezbroj papira, tabela itd? U inostranstvu profesor može na početku semestra da u potpunosti promeni tok svojih predavanja, kod nas mora da se napiše čak i na studijama šta će se raditi iz nedelje u nedelju. To je tako zamorno i nekreativno. Potrebno je osloboditi nastavni kadar besmislenog posla, usmeriti ga na nastavu i on će sam od sebe uvoditi promene, onoliko koliko je u mogućnosti. Ne može svako na isti način da prihvati promene, ali svakom treba da se pruži prilika. Kakvu priliku mi pružamo prosveti osim novih i novih vannastavnih obaveza? Da ne govorim da su nam planove i programe pravili ljudi koji nikad u životu nisu bili u nastavi. Potrebna je temeljna reforma obrazovanja, a u njoj bi digitalni svet trebalo da bude mudro zastupljen. Rekoh mudro.
Utemeljili ste na AUNS master program „Muzika i mediji“. Da li je to bio i svojevrstan pokušaj da se „spasi što se spasiti da“ u situaciji kada se umetnička muzika u domaćim medijima sve više gura na marginu, a muzička kritika gotovo da je potpuno nestala?
Na ovo pitanje odgovaram s puno entuzijazma i radosti. Master program Muzika i mediji koji vodim s kolegom Milanom Milojkovićem je baš to – borba protiv marginalizacije umetničke muzike. Ali nemojte biti u zabludi: mi smo vrlo liberalni što se tiče tema za završne radove. Mi podstičemo istraživanje umetničke, džez, popularne muzike, istraživanja društvenih mreža i kreacije muzike na njima, muzike na Tik-toku, istraživanja bogate arhive RTV Vojvodine. Zapanjili biste se kad biste čuli nazive svih naših master radova. Veoma sam vezana za taj studijski program, jer je kreiran tako da ima mnogo praktičnih predmeta, jer je interdisciplinaran (radimo sa kolegama s audio-vizulenih medija) i zato jer studenti nakon završetka odmah, ali odmah dobijaju posao u medijima. I vaš list Dnevnik je bio predmet naših istraživanja kao možda jedini list u nas u kojem je muzička kritika kao žurnalistički žanr preživela. Bravo za vas!
Miroslav Stajić
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press DOO, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.