U POSETI KREATIVNOJ RADIONICI AKADEMIKA TIBORA VARADIJA Predani borac za ravnopravnost naroda

Na­gra­da „Me­da­lja kul­tu­re za mul­ti­kul­tu­ral­nost i in­ter­kul­tu­ral­no­stˮ Kul­tur­nog cen­tra Voj­vo­di­ne “Mi­loš Cr­njan­ski”, koja je do­de­lje­na je aka­de­mi­ku Ti­bo­ru Va­ra­di­ju, prav­ni­ku i knji­žev­ni­ku, bila je konkretan povod za posetu kreativnom ateljeu jed­nog od najpoštovanijih in­te­lek­tu­a­la­ca u Voj­vo­di­ni. Po­red ve­li­kog me­đu­na­rod­nog ugle­da ko­ji kao na­uč­nik i pi­sac uži­va, pro­fe­sor dr Ti­bor Va­ra­di se po­tvr­dio kao pre­da­ni bo­rac za rav­no­prav­nost na­ro­da, po­seb­no se ba­ve­ći pra­vi­ma ugro­že­nih ma­nji­na, pre sve­ga Ro­ma.

Ži­ri za do­de­lu ove na­gra­de je po­seb­no is­ta­kao to da se Va­ra­di od 2011. go­di­ne na­la­zi na če­lu Od­bo­ra za pro­u­ča­va­nje ži­vo­ta i obi­ča­ja Ro­ma u Srp­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka i umet­no­sti, da je or­ga­ni­zo­vao vi­še me­đu­na­rod­nih i na­ci­o­nal­nih kon­fe­ren­ci­ja o za­po­šlja­va­nju Ro­ma, oču­va­nju i za­šti­ti rom­skog je­zi­ka, kao i o do­pri­no­si­ma Ro­ma kul­tu­ri na­ro­da u Sr­bi­ji. U okvi­ru ra­da u ovom Od­bo­ru, Va­ra­di je na­pi­sao i pri­re­dio broj­ne knji­ge i zbor­ni­ke sa ovom te­mom.

Ta­ko­đe, u nje­go­voj bo­ga­toj bi­bli­o­gra­fi­ji, iz­me­đu osta­log, ob­ja­vio je se­dam­na­est pro­znih knji­ga na ma­đar­skom, srp­skom, en­gle­skom i ne­mač­kom je­zi­ku, iz­dva­ja se šest pro­znih de­la u ko­ji­ma je re­kon­stru­i­sao pri­vat­nu isto­ri­ju ži­te­lja Ba­na­ta i Voj­vo­di­ne. Pet svo­jih knji­ga ob­ja­vlje­nih na srp­skom je­zi­ku u iz­da­nju Aka­dem­ske knji­ge iz No­vog Sa­da, na­pi­sao je na osnov­nu ar­hiv­ske gra­đe sa­ču­va­ne u po­ro­dič­noj advo­kat­skoj kan­ce­la­ri­ji. U nji­ma je osve­tlio mno­go­broj­ne pred­no­sti su­ži­vo­ta gra­đa­na u mul­ti­na­ci­o­nal­nim i mul­ti­je­zič­kim sre­di­na­ma kao što je bio Beč­ke­rek u me­đu­rat­nom pe­ri­o­du. Kao i sva ve­li­ka knji­žev­na de­la, ta­ko nam i naj­no­vi­je do­ku­men­tar­ne pro­ze Ti­bo­ra Va­ra­di­ja, go­vo­re mno­go sli­ko­vi­ti­je o sve­mu ono­me što se de­ša­va­lo u Ba­na­tu to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta, ne­go bi­lo ko­ji udž­be­ni­ci iz isto­ri­je.

Iako ste za svoj pro­fe­si­o­nal­ni an­ga­žman, kao i za knji­žev­na do­stig­nu­ća, do sa­da do­bi­li broj­ne na­gra­de, da li vam je ova Me­da­lja kul­tu­re za mul­ti­kul­tu­ral­nost i in­ter­kul­tu­ral­nost po ne­če­mu po­seb­na?

Ova na­gra­da mi je od po­seb­nog zna­ča­ja jer je mul­ti­kul­tu­ral­nost stvar­nost ko­ja me pra­ti ce­log ži­vo­ta. Ne znam da li sam imao dan u ži­vo­tu ka­da sam ko­ri­stio sa­mo je­dan je­zik. Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja u Zre­nja­ni­nu/Beč­ke­re­ku je ima­la bla­go­det da smo do­bi­li na po­klon tri je­zi­ka: spr­ski, ma­đar­ski i ne­mač­ki. Na­rav­no, ni­smo baš sa­vr­še­no go­vo­ri­li sva tri je­zi­ka. Za vre­me mog de­tinj­stva, Nem­ci su ne­sta­ja­li iz gra­da, ta­ko da se kod me­ne ne­mač­ki baš ni­je usa­vr­šio. Moj su­gra­đa­nin Ivan Iva­nji, de­set go­di­na sta­ri­ji od me­ne, na­u­čio je sa­vr­še­no ne­mač­ki. Do­volj­no da po­sta­ne Ti­tov pre­vo­di­lac. Ko­ri­šće­nje vi­še je­zi­ka omo­gu­ću­je da čo­vek bo­lje upo­zna i svoj ma­ter­nji je­zik, jer do­bi­ja per­spek­ti­vu. Mi­slim da mul­ti­kul­tu­ral­nost olak­ša­va da vi­di­mo svet, a olak­ša­va i to da bo­lje vi­di­mo sop­stve­nu kul­tu­ru. Po­ma­že i u to­me da po­je­din­ce ne ce­ni­mo po to­me ko­joj vr­sti pri­pa­da­ju, već po to­me ka­kvi su stvar­ni lju­di.

Go­to­vo se već 15 go­di­na in­sti­tu­ci­o­nal­no, u Srp­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka i umet­no­sti ba­vi­te po­lo­ža­jem Ro­ma. Da li se po­lo­žaj ma­njin­skih za­jed­ni­ca u na­šoj ze­mlji po­bolj­šao u tom pe­ri­o­du?

U SA­NU sam za­pra­vo pred­sed­nik dva od­bo­ra ko­ji se ba­ve ma­nji­na­ma: Od­bo­ra za pro­u­ča­va­nje ži­vo­ta i obi­ča­ja Ro­ma i Od­bo­ra za pro­u­ča­va­nje na­ci­o­nal­nih ma­nji­na i ljud­skih pra­va. Ovaj dru­gi od­bor se ba­vi ka­ko ma­nji­na­ma u Sr­bi­ji, ta­ko i Sr­bi­ma u ze­mlja­ma gde oni pred­sta­vlja­ju ma­nji­nu. Ni­je la­ko od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje da li se po­bolj­ša­va po­lo­žaj ma­njin­skih za­jed­ni­ca. Mi­slim da je za­la­ga­nje za pra­va ma­nji­na traj­ni za­da­tak – bez ob­zi­ra da li se ra­di o ma­nji­na­ma u Sr­bi­ji ili o Sr­bi­ma van Sr­bi­je. Ka­ko se svet me­nja, me­nja­ju se pret­nje, a on­da i in­stru­men­ti za­šti­te ma­njin­skih pra­va. Dr­ža­va ko­ja se bri­ne o ma­nji­na­ma po­sti­že i to da pri­pad­ni­ci ma­nji­na po­sta­ju ne sa­mo dr­ža­vlja­ni već i pri­sta­li­ce te dr­ža­ve.

Ob­ja­vlje­na je va­ša knji­ga pri­ča “Tra­gom re­zer­vne isto­ri­je”. To je već pe­ta knji­ga pri­ča za ko­ju in­spi­ra­ci­ju ima­te u sa­ču­va­noj ar­hi­vi po­ro­dič­ne advo­kat­ske kan­ce­la­ri­je. Ko­li­ko vam je bi­lo iza­zov­no da iz tih prav­nih spi­sa u ko­ji­ma pul­si­ra pro­šlost, iz tih či­nje­ni­ca ko­je su či­ni­le sva­ko­dnev­ni ži­vot obič­nih lju­di, iz­ma­šta­te pri­če o nji­ma?

Ti spi­si su za­pra­vo je­di­ni advo­kat­ski spi­si iz pr­ve po­lo­vi­ne pro­šlog ve­ka u Voj­vo­di­ni ko­ji su, ne­kim ču­dom, sa­ču­va­ni. Znao sam uvek za njih, bi­li su za me­ne va­žni, ali sam imao in­ten­zi­van pro­fe­si­o­nal­ni ži­vot, pa je ta va­žnost bi­la ne­ka od­lo­že­na va­žnost. Po­sled­njih go­di­na sam se ipak okre­nuo ka spi­si­ma. U knji­zi „Tra­gom re­zer­vne isto­ri­je“ ba­vim se uglav­nom spo­ro­vi­ma u go­di­na­ma ne­mač­ke oku­pa­ci­je Ba­na­ta. Isto­ri­ja je za­be­le­ži­la ve­li­ke do­ga­đa­je. Mno­go ma­nje zna­mo o to­me šta se de­ša­va­lo u ku­ća­ma, kom­ši­lu­ci­ma. Lju­di su ipak po­ku­ša­li ne­ka­ko da ži­ve. O to­me je osta­lo tra­ga u advo­kat­skim spi­si­ma. Vi­dim i to da su u ne­ke sit­ne spo­ro­ve stran­ke, advo­ka­ti, su­di­je, sud­ski eks­per­ti, ula­ga­li ne­sra­zmer­no mno­go ener­gi­je. I to je lo­gič­no. Se­ćam se jed­ne pri­če ko­ju ni­sam na­šao u spi­si­ma. Reč je o jed­nom su­di­ji od ko­ga je vlast oče­ki­va­la da osu­di na smrt deč­ka od 15 go­di­na ko­ji je ba­cio ka­men na pro­zor Ge­sta­pa. Tre­bao je da uče­stvu­je i eks­pert, da bi utvr­dio da je deč­ko do­volj­no zreo da se sma­tra pu­no­let­nim. Su­di­ja je po­ku­šao sa­mo­u­bi­stvo. U spi­si­ma vi­dim spor iz istih go­di­na, gde je jed­no od pi­ta­nja, iz­vor smra­da u dvo­ri­štu go­spo­đe Čor­be. Da li su ko­nji nje­nog pod­sta­na­ra osta­vi­li ba­le­gu, ili je iz­vor za­pu­šte­ni nu­žnik. I sa­da i stran­ke, i advo­ka­ti, i su­di­je i eks­per­ti ula­ze sa pu­nim po­le­tom. Čo­vek ima uti­sak da su na­šli ne­ku re­zer­vnu isto­ri­ju.

Ko­li­ko su upra­vo ti spi­si iz po­ro­dič­ne ar­hi­ve bi­li va­žni za ob­no­vu va­ših lič­nih se­ća­nja na pe­ri­od to­kom i na­kon Dru­gog svet­skog ra­ta?

Za­bo­rav i se­ća­nje ni­su jed­nom za svag­da raz­gra­ni­če­ni. Gle­da­ju­ći spi­se, to se kod me­ne vi­še pu­ta po­tvr­di­lo. Po­vod za vra­ća­nje se­ća­nja  mo­že bi­ti i si­tan de­talj. Či­ta­ju­ći na­red­be ne­mač­kog oku­pa­to­ra, neo­bič­no če­sto se ja­vlja reč „so­fort“ – „od­mah“. Ta reč mi je vra­ti­la iz za­bo­ra­va je­dan do­ga­đaj iz ra­nog de­tinj­stva. Imao sam če­ti­ri go­di­ne, ka­da su ne­mač­ki po­li­caj­ci jed­nom gru­bo lu­pa­li na pro­zor i vi­ka­li „so­fort“. To je zna­či­lo da tre­ba  od­mah da otvo­ri­mo vra­ta. Po­tom su se du­go vr­zma­li u dvo­ri­štu, ga­zi­li trav­nja­ke. Gle­dao sam sa maj­kom kroz pro­zor. Po­me­ra­nja gra­ni­ca se­ća­nja i za­bo­ra­va ne po­ma­žu pri od­go­vo­ru na pi­ta­nje šta su za­pra­vo tra­ži­li u dvo­ri­štu. Jer to ni ta­da ni­smo zna­li. Se­ća­nja se če­sto ob­na­vlja­ju po­vo­dom ne­kog ime­na ili po­pri­šta. Me­đu se­ća­nji­ma iz­ra­nja­ju i pi­ta­nja ko­je sam pro­pu­stio da po­sta­vim, de­di, ocu ili dru­go­me. Za od­go­vor vi­še ne­ma šan­si, ali i pi­ta­nja bez od­go­vo­ra do­pri­no­se vi­đe­nju jed­nog sve­ta.

 

 

 

 

 

Dnevnik

 

Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press DOO, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.