Први пут је новосадска публика могла да види радове керамичарке Лане Тиквеше 1988. године. На истом месту, у Малом ликовном салону Културног центра Новог Сада, Тиквеша је излагала, заједно са Наталијом Бањац и Валентином Савић, 2005. године. Коначно, након две деценије њене радове поново видимо у Ликовном салону Културног центра, доследне у основној идеји ауторкине поетике, али у сваком погледу промишљеније и зрелије артикулисане.
Пре детаљнијег увида у изложене радове треба нагласити специфичност процеса настанка керамичког предмета, као и особености понашања глине као материјала, постизања различитих форми и текстура, односно самог пута од замисли, преко вештине процењивања понашања сировине у свакој етапи рада – односно, од идеје, до остварења са којим се сусрећемо у галеријском простору.
Поставка названа Археологија будућег настајала је током последњих неколико година, доводећи, корак по корак, до скупа зидних и слободностојећих уметничких радова. Карактерише их поигравање с различитим текстурама керамичких површина које ствара утисак рустичног, или „порцеланског“ изгледа. Такође, већина изложених радова представља компилацију керамичких фрагмената и различитих природних материјала: комада дрвета налик на комаде наплавине – без обраде или колорисаних – перја, крзна, метала, до металних имплементација које указују на примену електронске технологије. Приказани облици у начелу имају полазиште у стварним формама; чак се не би могло рећи да ауторка бежи од реалног појавног света, али је исто тако очигледно да у њима тражи повод за метафоричко или асоцијативно препреобликовање конкретног у архетипско или вечно значење. Један од таквих примера налази се у мотиву шкољке (односно у шкољки као предмету), продукту природе који се може наћи у пешчаним наносима потеклим из Панонског мора, у каменим слојевима дна других давно пресахлих океана, међу артефактима археолошких ископина из различитих периода древних цивилизација, а коначно, шкољке су дефинисане и као сигурно уточиште у филозофским списима Гастона Башлара. Керамички делови скулптура у начелу су компатибилни са интерполацијама различитих, већ поменутих материјала, једна форма се надовезује на другу.
Насупрот овом сагласју, порцелански глатке површине које еманирају беличасти сјај, у целости су контрапостиране робустним, вишебојним и тамним фактурама дрвених фрагмената, или рђом нагрижених металних делова; различитост блиско постављених површина, као и однос појединачних фрагмената и целине, динамично су супротстављени тако да асоцирају на покрет залеђен у тренутку, те потврђују настојање ауторке да сачува сваки посебан моменат, или макар бледо сећање на њега. Сукоб археологије прошлости и археологије будућег заснива се управо на асоцијативној природи предмета који из свог органског склопа мутирају до продуката нових технологија. Они су попут протагониста суманутих приповести из неког SF романа, у којима предмети из далеке прошлости преживљавају кроз време и сведоче о животним процесима који су припадали ритуалима неких изгубљених цивилизација. У време општег технолошког слома очували су у себи трагове давнашњих церемонија у које људи будућности више нису у стању да проникну. На тај начин филозофија наше цивилизације о континуираном напретку показује и своју другу страну, погрешно уверење да сваки напредак обавезно доноси нешто боље и садржајније.
О осврту на прошлост, а истовремено потреби комуникације, говоре и наслови неких радова, попут Отмица Европе, Are you talking to me? ( настале 2021), Митско биће, Тотем, Кôд ( све из 2023), Мали кућни сет, Терминатор или Космичка ( из 2025). „Да ли је наша савременост само нови облик нечег архаичног? Да ли смо још увек бића вођена исконским инстинктима или смо цивилизацијским процесима трансформисани у нешто друго?“, пита се и сама Лана Тиквеша у уводном обраћању у каталогу. Није реч само о реторичком питању, већ о стварном подстицају на размишљање, упућеном сваком ко је вољан да тражи одговор. Захваљујући комплексној појави и уметничкој артикулацији, приказане керамичко-мултиматеријалне скултуре/инсталације веома успешно превазилазе стерилни амбијент галерисјког простора и ступају у живи дијалог са посматрачем као представником садашњег тренутка.
Дневник
| Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства. |
Дневник