Сомбор је увек знао да се одужи својим великим синовима, поготово ако су они проносили његову славу широм државе али и европских и светских меридијана, па од тога нису били изузети ни уметници. Најпознатији је свакако пример велики фовиста, Милан Коњовић (1898-1993), који је добрано за живота, давне 1966.године добио своју сталну галерију на Тргу Светог Тројства у импозантном здању Галеове (Тунерове) палате у којем се деценијама налзио и његов атеље у коме је стварао и дочекивао честе госте.
Чинило се да ће се на сличан, ако већ не и на исти начин Сомбор одужити и још једном великом сликару, Сави Стојкову (1925-2014) када је, такође за његова живота у здању Препарандије, тада објекта у власништву овдашњег Педагошког факултета, отворена његова галерија и то тачно на његов 85. рођендан, у којој је био и његов атеље у којем је често стварао. Од те 2010. посетиоци су имали прилику да се упознају са малим делом великог опуса сликара којег је било тешко „укалупити“ у неки од сликарских праваца, али који се најчешће дефинисао као песник бачке равнице, њених предела и њених људи. Његово хармонично сликарство се оснива на чистом и прецизном филигранском раду, а идиличност његових радова са дубоким хоризонтом одише мирноћом и тишином. Поред пејзажа Сава Стојков је био и изванредан портретиста, па је тешко наћи установу културе и државе која држи до својих великана а да их нема овековечених управо Савиним портретима.
Али како то већ бива, ништа није вечно, па је само неколико година по смрти великог чика-Саве, како су га без изузетка називали његови суграђани, дошло до промене власника Препарандије. Наиме, након дугогодишњег судског процеса здање Препарандије коју је подигао патријарх Георгије Бранковић 1895. за потребе наставе мушког одељења сомборске Учитељске школе, одузето је Педагошком факултету и враћено је Српској православној цркви, која је након реновирања ову зграду издала Министарству просвете за његово овдашње одељење. Како галерија није била компатабилна са новом, административном делатношћу у згради, поставило се питање шта са делима сликара који више од деценије није међу живима.
На крају, слике великог романтика и песника равнице су се вратиле својој кући, када је архитекта Милан Стојков, сликарев син, кућу у којој је његов отац деценијама живео и стварао, отворио и за јавност бивајући јој домаћин и куратор галерије. Грађанско здање у Читаоничкој улици и данас сваким својим углом, сваком сликом на зидовима одише присуством великог уметника, најављени посетиоци, захваљујући Милану, нису ускраћени ни за по коју анегдоту из живота Саве Стојкова, који је прегрмео и такве догађаје као што је била Батинска битка, али ни најбољи познаваоци прилика у Савином родном граду који је прославио својим делом не умеју да одговоре каква је судбина својевремене иницијативе да велики сликар добије макар једно обележје у овом граду.
М. Миљеновић
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.
фото ; 1 Сава Стојков за штафелајом – сајт Равноплов
- Милан Стојков са редитељем Миливојем Млађеновићем – моја тј. М.Мћ
Дневник