Fotografija kao medij nastala je kasno u protoku naše civilizacije. Kada su to isticali, mislioci slika, zapravo su imali na umu značaj slike kroz vreme, u istorijskim kontekstima koji pružaju fotografiji snagu momenta u preobražaju različitih vidova lepote. Sposobnost transformacije nije moguća bez iskustva i to vrlo dobro zna hitrooki fotograf Dragan Kurucić, zagledan u egzotične predele Bolivije sa ljudima u njima. Oko fotografa jednako je požudi, u stalnom traganju za izazovom u energetskoj kulminaciji. Kurucić iskreno pokazuje javnosti svet nepoznate Bolivije, imenujući taj hrabri poduhvat pod kapom tišine prostranstva, trajanja u prirodnim kontrastima i kulturološkim distancama. Formirajući svojevrsnu galeriju doživljaja (a oni često izgledaju kao izveštaji sa neke daleke planete), Kurucić nam otvara vrata riznice neobjašnjivih prizora, dramatičnih situacija i opasnih susreta sa realnošću. Izložen najrazličitijim rizicima, zdrastvenim i sigurnosnim istovremeno, fotograf u skladu sa svojim prezimenom kuražno grabi od prostora pred sobom, uvek dovoljno izmaknut da bi što bolje primetio osobenost fotografisanog pejzaža, čoveka, predmeta ili životinje.
Ovo su fotografije angažovane realnosti koje neće odumreti u našem okruženju već će pružiti posmatraču priliku za upoznavanje, vizuelno učenje o neznanom području naše zamaljske kugle, čije geografske odlike pamte drevne početke a planine i kamen u njima ukazuju na dominaciju mitova nestalih naroda. Ipak, sve što vidimo na Kurucićevim fotosima, otvorenim neobičnom svetlošću, predstavlja simboličku poruku o univerzalnim, arhetipskim slikama sveta. Čovek je na fotografijama usamljen i nedorečen, ne samo zbog verovanja primitivnih naroda da fotografija uzima dušu nego i zbog uslova okruženja, visine i oštrine kiseonika koji na posve drukčiji način puni pluća ondašnjeg čoveka. To je čovek opkoljen sopstvenim karakterom nesvesnog postojanja, unutar kog su gosti strana tela nepoznatih namera. Ogromna se energija sažela na foto papirima pružajući nam višestruku kolorističku senzaciju, jedinstvenu i upečatljivu, obrazujući čestice uhvatljive tišine prostranstva koje nije lako umom, okom ali i srcem savladati.
Prelamanja svetlosnih snopova, utisak popodnevnog zraka, scena sa majkom i detetom okruženih kamenom pučinom, slano belilo na ispucaloj zemlji, oblak kao putnik iznad siromašnog bolivijskog imanja, nestvarne boje flamingosovog perja – samo su neki od detalja koji nas razoružavaju. Svi ti elementi nastoje da iz haosa putem fotografije uvedu red u našem poimanju vidljivog, u času kada se svaka od fotografija povezuje sa nekim drugim, umetničkim slikama ali i sa samim životom. Fotografija na kojoj su bolivijske vlasti prikazale svetskoj štampi golo telo mrtvog Če Gevare, položeno na nosila u štali, okruženog jednim bolivijskim pukovnikom, američkim tajnim agentom i nekolicinom novinara i vojnika, ne samo da je sabrala gorku stvarnost aktuelne južnoameričke istorije, već je imala i nehotičnu sličnost sa Mantenjinim “Mrtvim Hristom” ili Rembrantovim “Časom anatomije profesora Tulpa”, kako je istakao Džon Berger. Svaki prozor u svet putem fotografije tako prelazi u podsetnik za oličenje tragedije i divote života, koji, poput alegorijskog prikaza mlade u venčanici i slepca pred crkvom, predstavlja početak razumevanja čovekovih brojnih puteva, sudbina i želja. Zaključanog u nepreglednoj tišini prostranstva. Znajući da je taj ključ u oku Dragana Kurucića.
Dnevnik
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.