Gde je nestala Ivana Inđin? Kakav je ukus prave domaće kruške? Zašto Siniša Tucić nije na Novom kulturnom naselju? Moram pitati Igora?
Ma ne, nema tu govora o pitanjima. Sve su ovo anegdote sa malim delom učesnika 23. Šumesa, festivala nekada estetičke, a danas i ekološke komune Porodice bistrih potoka koju nadomak sela Brezovica, podno planine Rudnik, vodi Božidar Mandić, nekada istaknuti novosadski neoavangardista. Bilo je tu i karafeka Porodice mutnih radnji, nastupa brojnih amatera, ali i prekaljenih umetnika kao što je Nela Antonović, čiji teatar “MimArt” ovde godine slavi 40 rođendan…
– Evo, ovo ovde je kamen Antonena Artoa, odmah pored kamena Ježija Grotovskog. Jednog od njih dvojice je Jovan Ćirilov zeznuo za otvaranje Bitefa – pokazuje Božidar Mandić posetiocima, ove godine u posebno duhovitom izdanju.
– Jovan Ćirilov je na svoj kamen voleo da sedne u pola pet ujutru, jer je rano ustajao, a onda bi odmah pisao svoje kolumne. Zatim bi posle doručka legao na ovaj kamen tu, preko šahta od bunara. Kada bi mu neko rekao da se premesti, on bi uzviknuo: “Što, ovde je tako udobno!”
Svoje kamenje u Porodici bistrih potoka imaju i Pina Bauš, jedan kupast kvadar, posebno lep, a krhak, kako ga je opisao Mandić. Kamen Jožefa Nađa su majstori greškom odneli u kupatilo koje se još uvek bezuspešno zida, pa su morali da ga vade.
– Nazovem ja Jošku telefonom da mu kažem kako umalo da ga uzidaju uz kuću, a on će ti meni. “Što ih nisi pustio, i mesto mi je u klozetu!?” – nastavlja Mandić da zasmejava grupu koja sa njim obilazu kamenje. Kasnije će klozet u vidu performansa posvetiti jednom drugom umetniku, Želimiru Žilniku, koji nikako da dođe, ali poručuje da mu iskopaju raku u Porodici bistrih potoka, jer ne želi da umre sam.
Veoma je mnogo prošlosti na Šumesu, ali i budućnosti, u vidu naraštaja novih pesnika i umetnika performansa. Zapravo, ma koliko to mistifikatorski moglo da zvuči, u Porodici bistrih potoka nema prošlosti i budućnosti. Ja sam video Jovana Ćirilova kako spava na kamenu, leđima preko poklopca od bunara.
Tekst i foto: Igor Burić