Где је нестала Ивана Инђин? Какав је укус праве домаће крушке? Зашто Синиша Туцић није на Новом културном насељу? Морам питати Игора?
Ма не, нема ту говора о питањима. Све су ово анегдоте са малим делом учесника 23. Шумеса, фестивала некада естетичке, а данас и еколошке комуне Породице бистрих потока коју надомак села Брезовица, подно планине Рудник, води Божидар Мандић, некада истакнути новосадски неоавангардиста. Било је ту и карафека Породице мутних радњи, наступа бројних аматера, али и прекаљених уметника као што је Нела Антоновић, чији театар “МимАрт” овде године слави 40 рођендан…
– Ево, ово овде је камен Антонена Артоа, одмах поред камена Јежија Гротовског. Једног од њих двојице је Јован Ћирилов зезнуо за отварање Битефа – показује Божидар Мандић посетиоцима, ове године у посебно духовитом издању.
– Јован Ћирилов је на свој камен волео да седне у пола пет ујутру, јер је рано устајао, а онда би одмах писао своје колумне. Затим би после доручка легао на овај камен ту, преко шахта од бунара. Када би му неко рекао да се премести, он би узвикнуо: “Што, овде је тако удобно!”
Своје камење у Породици бистрих потока имају и Пина Бауш, један купаст квадар, посебно леп, а крхак, како га је описао Мандић. Камен Јожефа Нађа су мајстори грешком однели у купатило које се још увек безуспешно зида, па су морали да га ваде.
– Назовем ја Јошку телефоном да му кажем како умало да га узидају уз кућу, а он ће ти мени. “Што их ниси пустио, и место ми је у клозету!?” – наставља Мандић да засмејава групу која са њим обилазу камење. Касније ће клозет у виду перформанса посветити једном другом уметнику, Желимиру Жилнику, који никако да дође, али поручује да му ископају раку у Породици бистрих потока, јер не жели да умре сам.
Веома је много прошлости на Шумесу, али и будућности, у виду нараштаја нових песника и уметника перформанса. Заправо, ма колико то мистификаторски могло да звучи, у Породици бистрих потока нема прошлости и будућности. Ја сам видео Јована Ћирилова како спава на камену, леђима преко поклопца од бунара.
Текст и фото: Игор Бурић