У време када се једна година завршава, а друга почиње, обично се сви фокусирају на поноћни час када је врхунац славља – уз пољупце, здравице, ватромет, лепе жеље. Заправо тај прелаз траје много дуже, од како крајем новембра у рано поподне почне да се смркава, до првих седмица јануара када с радошћу испраћамо све дужи дан. Време смрти природе у древним веровањима прерастало је у радост рођења – ритуал који славимо до данашњег дана. Истовремено, древни ритуали чували су рођене у тим даним од лоших утицаја и злих духова подземља.
Јесу ли особе рођене у то доба заиста посебне, да ли су оставиле дубљег трага међу нама?
Сликар Стеван Алексић рођен је 23. децембра 1876. у Араду. Према писању његовог брата Ивана, рођен је слеп и неко време није дисао, али му је судбина ипак била наклоњена. Поред деде Николе и оца Душана заволео је сликарство, а као стипендиста Матице српске 1896. отиснуо се у Минхен. Уписао је Уметничку академију, у класи Николаса Гизиса, Грка пореклом и сликара жанра са симболичким призвуком. Студије је прекинуо у јуну 1900. због очеве смрти, а по повратку у домовину посветио се једином што је волео и умео да ради – сликарству. До почетка Првог светског рата интензивно се бавио црквеним сликарством, што га чини последњим великим уметником религиозног жанра; такође је сликао портрете и историјске слике, а посебан сегмент у његовом опусу и тада, и касније, чине аутопортрети. Од 1904. је живео у тада угледном Модошу, а деловао у средњеевропским координатама, од Будимпеште, Београда, Вуковара до Арада и Темишвара. Због рата је био приморан да се повуче у атеље и посвети призорима из сопствене имагинације. Рат је ограничио његово кретање, контакте с меценама и поштоваоцима и поставио невидљиву границу у његовој свести. Обе границе остале су присутне до краја његовог живота, 1923. године.
Драган Алексић, рођен 28. новембра 1901. у Бунићу код Коренице, у младости је у Загребу почео да објављује поезију. У октобру 1920. започете студије славистике у Прагу потрајале су два семестра, али је за то време стекао битна сазнања о авангардним уметничким појавама и остварио личне контакте с њиховим предводницима. Вративши се у Загреб, укључио се у круг стваралаца окупљен око ревије Зенит коју је објављивао Љубомир Мицић, с Бранком Ве Пољанским је уређивао филмску ревију Кинофон, а потом се и сам опробао као уредник и издавач авангардних ревија Dada Tank и Dada Jazz. Свесно напустивши авангардистичку праксу, крајем 1922. преселио се у Београд и придружио је групи интелектуалаца чији је зборно место било у кафани хотела Москва, обично за столом „под кодним именом“ Порт Артур. У међуратном периоду уређивао је културну рубрику дневног листа Време, пишући ликовну, позоришну, филмску, књижевну критику и репортаже, а бавио се књижевним радом и филмом. Заточеништво у гестаповском затвору уништило му је здрвље. Везан за постељу и заборављен од свију пред крај живота наложио је жени Стефанији да након његове смрти уништи сву његову интелектуалну заоставштину, укључујући документацију из дадаистичке етапе. Преминуо је у Београду у јулу 1964. а једини некролог му је био посвећен у листу Филм.
Даница Јовановић рођена је 4. јануара 1886. у Бешки, као пето дете Крсте и Милеве Јовановић. Да је живела животом већине својих савременица, после кратког школовања би се удала, изродила децу и остала анонимна за историју. Уместо тога, преовладала је њена „нечастива“ жеља да студира сликарство. Скоро пунолетна, уписала се на Вишу женску девојачку школу у Новом Саду, а потом две године похађала Уметничко занатску школу у Београду. Поред професора школованих у Минхену, и сама је одлучила да студије настави у том граду. Будући пореклом из сиромашне сеоске породице, врата у свет отворила су јој се уз помоћ њеног професора Аркадија Варађанина, женских добротворних друштава и посебно кћерке Лазара Дунђерског, Олге Јовановић. Уписала се на Женску сликарску академију, чију је диплому оверавала чувена Уметничка академија, тада доступна само мушкарцима. На студијама се дружила са Стојаном Аралицом, Живорадом Настасијевићем, Андром Франичевићем, учланила се у патриотску организацију Србадија и вредно студирала. Академију је завршила у марту 1914. али је желела да остане у Минхену да би се усавршила у сликању пејзажа. Њен боравак је прекинуло избијање Првог светског рата. По повратку кући, одлазила је у Београд и Нови Сад и заједно с осталим Бешчанима понадала се да ће српска војска ослободити Бешку. Уместо ослободилаца у Бешку су дошли аустроугарски војници и покупили таоце које су стрељали 12. септембра 1914. Међу њима је била и Даница Јовановић.
На први поглед чини се да ово троје немају ничег заједничког. Харизма рођења на прелазу из једне у другу годину ипак их није заобишла. Због рата оставши осамљен у свом модошком атељеу, Стеван Алексић је насликао величанствен циклус слика које представљају најзаокруженији цуклус у српском симболизму и тако се позиционирао као великан српског и средњеевропског сликарства. Његов презимењак Драган Алексић је током студија у Прагу започео с дадаистичком праксом, поставши први и један од малобројних дадаиста с југословенских простора. Дадаистичку праксу обликовао је путем контаката с европским дадаистима, као и својим истомишљеницима из земље, те организовањем својеврсних сценских наступа, издавањем дада ревија и њиховим ликовно-графичким решењима. Даница Јовановић се, на основу релативно малобројног и рано прекинутог стваралаштва, препознаје као следбеник минхенског колористичког експресионизма, али и префињене симболистичке поетике; прва је српска сликарка која је стекла диплому уметничке академије а уједно и прва Бешчанка с потпуним факултетским образовањем. Откривање њене дуго скривене уметничке заоставштине, позиционирало ју је међу пионире српског модернизма. Након разматрања постигнућа ово троје уметника, можемо закључити да период године, који се чини мрачним и неизвесним, истовремено може да изнедри великане који су обележили нашу културну историју.
Дневник
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.