Два аутора, сада већ доајени француског и европског ауторског стрипа, један на почетку каријере а други са већ завидним искуством, на средини седме деценије прошлог века, спојили су свој креативни потенцијал како би љубитеље девете уметности увели у измаштани свет који заправо није био далеко од реалности у коју је цивилизација већ (тада) дубоко упловила.
Опет, када се, из данашње перспективе, погледа рад Енкија Билала и Пјера Кристена, спакован у антиутопијску трилогију Легенде данашњице (Крстарење заборављених, Камени брод и Град који није постојао), реализовану између 1975. и 1977, утисак је да је реч о причи која се управо дешава пред очима људи. Ауторитарни, репресивни режим(и), непоштовање људских права, комерцијализација природног и укупног друштвеног богатства (убијање океана, река, и језера, „бетонирање“ зеленила у градовима и широј околини, укупна дехуманизација живота на Земљи), подешавање мултинационалних компанија на једину норму – „Профит је газда, њему се клањамо“, у коме је становништво само „колатеална штета“ (најновији, за Србију, конгломерат тог типа је Рио Тинто)…
Идентитет (анти)јунака, који се креће кроз све три приче овог визуелно-наративног драгуља, није познат, односно, већ на почетку, у прологу Крстарења… сазнајемо са „високог места“ да је реч о „легенди данашњице, живом човеку од крви и меса“ А онда, негде у Француској улазимо у подручје густе шуме близу океана где владају мир и тишина, које ће „преуређивање“ обале, фабрике папира кој избацују ужасан отпад и база за војне експерименте, изместити у нешто невиђено. „Летеће село“, међутим, медијски ће бити потпуно игнорисано, али ће на крају вратити свој мир и тишину. Додуше, само до Каменог брода и сада борбе са „инвеститорским (мафијашким) урбанизмом“, да би се Билал и Кристен, на крају, одлучили да читаоце одведу у Град који није постојао, подгревајући тему сада већ извесне будућности у којој би човек био сведен на објекат у својој дехуманизованој „животној идили“.
Трилогија – „Легенде данашњице“, коначно, готово пола столећа након њеног оригиналног објављивања, крајем прошле године стигла је и до поштовалаца стрипа у Србији, захваљујући младој, београдској издавачкој кући Сталкер и преводиоцу Браниславу Глумцу. Овај закаснели (али, боље икад него никад) потез посебно ће обрадовати фанове Енкија Билала – који је, и поред чињенице да је рођени Београђанин, на овом простору презентован тек „на кашичицу“, често само „захваљујући пиратима“. Наиме, Сталкер најављује сабрана дела једног од најзначајнијих савремених стрип и филмског аутора, једног од сто уметника који су обележили 20. век у Француској, све у оквиру своје библиотеке Зона, и кроз најфинију опрему. Најпре, половином ове године, пред публику ће се појавити Билалов магнум опус – научнофантастична трилогија Никопол, која обједињава тематски сродне стрипове – Вашар бесмртника, Жена клопка и Ледени Екватор. Наредних неколико година, како тврди издавач, биће представљени – Монструм (четири стрип-албума Сан Монструма, 32. децембар, Рандеву у Паризу и Четири), Напад беса (Анимал’з, Јулија и Роем и Боја ваздуха) и Крај епохе (диптих Фаланге Црног реда и Партија лова).
Енки Билал, рођен као Енес Билаловић 1951. у Београду, као десетогодишњак са мајком и сестром емигрирао је у Париз. Своје прве радове објавио је 1970-их. Привукавши пажњу и бодрење легендарног Ренеа Гошинија, већ 1971. ангажован је у славној француској стрип-ревији Пилот. Млади аутор првих година деловао је на маргини, истовремено похађајући Факултет лепих уметности, где се кратко задржао. Први самостални стрип – Le Bol maudit, објавио је 1972. у Пилоту. Сусрет и сарадња са тада већ цењеним сценаристом Пјером Кристеном, познаим по серијалу Валеријан, који је током пола века стварао са Жан-Клодом Мезијером, одредиће његов будући стваралачки пут.
Билал се опробао и као филмски редитељ, реализујући неколико играних филмова у којим се и тематски и визуелно држи свог, већ формираног, језика у стрипу. Први његов филм појавио се 1989 – Bunker Palas hotel, следе Tiko Mun 1996, Immortel (Ad Vitam) 2004. и CineMonster 2007.
Драган Стошић