„ДНЕВНИК” У ПОСЕТИ КЊИЖЕВНОМ АТЕЉЕУ МИРОСЛАВА АЛЕКСИЋА Не знам како размишља онај који верује да је у поезији постао неко ко не греши

Ми­ро­слав Алек­сић, чији смо књижевни атеље посетили, на на­шој кул­тур­ној сце­ни при­су­тан  је ду­же од че­ти­ри де­це­ни­је као књи­жев­ник, књи­жев­ни кри­ти­чар, пре­во­ди­лац и кул­тур­ни по­сле­ник. При­па­да ге­не­ра­ци­ји пе­сни­ка ко­ја се ја­ви­ла сре­ди­ном осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, а свој ори­ги­на­лан глас на­шао је још у пр­вој збир­ци по­е­зи­је „Зи­гу­рат”. Од та­да је об­ја­вио де­се­так по­ет­ских збир­ки а за­сту­пљен је у пе­де­се­так ан­то­ло­ги­ја, хре­сто­ма­ти­ја и збор­ни­ка у Ср­би­ји и ино­стран­ству.

Ла­у­ре­ат је ви­ше зна­чај­них при­зна­ња: Зма­је­ве на­гра­да Ма­ти­це срп­ске, Дра­ин­че­ве, Ви­шњи­ће­ве, Лен­кин пр­стен, Алек­си­је Ве­зи­лић, Пе­чат ва­ро­ши срем­ско­кар­ло­вач­ке, Гра­ча­нич­ка по­ве­ља, Ву­ко­ва на­гра­да…. Ина­че, Ве­ли­ку ба­зја­шку по­ве­љу осно­вао је и до­де­љу­је од 1994.  Са­вез Ср­ба у Ру­му­ни­ји из Те­ми­шва­ра, а ме­ђу  до­са­да­шњим ла­у­ре­а­ти­ма су и Иван В Ла­лић, Ми­о­драг Па­вло­вић, Ма­ти­ја Бећ­ко­вић, Љу­бо­мир Си­мо­вић, Гој­ко Ђо­го, Ми­ли­сав Те­шић, Ра­до­мир Ан­дрић, Ср­ба Иг­ња­то­вић, Дра­ган Јо­ва­но­вић Да­ни­лов, Дра­ган Ста­нић, Јо­ван Зи­влак, Гој­ко Бо­жо­вић…

Упр­кос ни­за књи­жев­них при­зна­ња, ко­је сте до­би­ли у Ср­би­ји, мо­же ли се го­во­ри­ти о то­ме да Ве­ли­ка ба­зја­шка по­ве­ља ипак има по­себ­ну те­жи­ну, бу­ду­ћи да до­ла­зи као при­зна­ње срп­ске ди­ја­спо­ре у Ру­му­ни­ји?

– Ве­ли­ка Ба­зја­шка по­ве­ља је сва­ка­ко јед­на од нај­у­глед­ни­јих пе­снич­ких на­гра­да у Ср­ба. И ле­ти­ми­чан по­глед на спи­сак до­са­да­шњих до­бит­ни­ка то по­твр­ђу­је. Ме­ђу ла­у­ре­а­ти­ма су: Иван В. Ла­лић, Ма­ти­ја Бећ­ко­вић, Љу­бо­мир Си­мо­вић, Бра­на Пе­тро­вић и Ми­о­драг Па­вло­вић, да по­ме­не­мо са­мо нај­и­стак­ну­ти­је. До­де­љу­је се три­де­сет го­ди­на што је већ озбиљ­на тра­ди­ци­ја. Оно што ме­не по­себ­но ра­ду­је је­сте чи­ње­ни­ца да сам као пе­сник при­су­тан и ме­ђу срп­ским али и ме­ђу ру­мун­ским чи­та­о­ци­ма. На­и­ма, 2022. го­ди­не сам у Ре­ши­ци до­био ме­ђу­на­род­ну пе­снич­ку на­гра­ду Por­ti­le po­e­zi­ei (Ка­пи­ја по­е­зи­је), а већ 2023. у из­во­ру и пре­во­ду Ива­на Мун­ћа­на а у из­да­њу Са­ве­за Ср­ба иза­шла је из штам­пе књи­га мо­јих иза­бра­них пе­са­ма Frun­ze­le amin­ti­ri­lor ofi­li­te (Ли­шће уве­лих се­ћа­ња). Ви­ше од три­де­сет го­ди­на од­ла­зим ме­ђу на­ше су­на­род­ни­ке у Ру­му­ни­ји, уче­ству­јем на њи­хо­вим пе­снич­ким и дру­гим кул­тур­ним ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма. Ова ме­ни ве­о­ма дра­га на­гра­да до­ла­зи као кру­на на све на­ве­де­но.

 Ко­ли­ко је за Вас као ауто­ра ва­жан упра­во аспект очу­ва­ња кул­тур­ног и је­зич­ког на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та?

– На Ви­дов­дан­ском пе­снич­ком бде­ни­ју у Гра­ча­ни­ци све­ча­но ми је уру­че­но књи­жев­но при­зна­ње  Гра­ча­нич­ка по­ве­ља. Та­ко сам до­био две углед­не на­гра­де ко­је већ у свом на­зи­ву но­се тај дух ве­ре и тра­ди­ци­је срп­ског на­ро­да. Очу­ва­ње на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та је по мом ми­шље­њу од кључ­ног зна­ча­ја, а на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет је у нај­ве­ћој ме­ри за­пра­во кул­ту­ра, је­зик, пи­смо, умет­ност, фол­клор…Они ко­ји нам по­ру­чу­ју да на­ци­о­нал­на про­шлост ни­је ва­жна, да ћи­ри­ли­ца ни­је ди­ги­тал­но прак­тич­на, да ће по­е­зи­ју иона­ко пи­са­ти вешт­гач­ка ин­те­ли­ген­ци­ја има­ју иде­ју да нас обез­ли­че и укљу­че у про­јек­то­ва­но гло­бал­но ста­до. И у Мек­си­ку и у Ју­жној Ко­ре­ји и у Аустра­ли­ји и у Ср­би­ји у шо­пинг мо­ло­ви­ма ку­пу­је­те исте про­из­во­де исте мар­ке, је­де­те исту бр­зу хра­ну, гле­да­те исте фил­мо­ве, слу­ша­те исту му­зи­ку…Циљ је да и ко­лек­тив­но и ин­ди­ви­ду­ал­но за­бо­ра­ви­те ко сте и шта сте, та­ко не­ће­те пра­ви­ти пре­ви­ше про­бле­ма ве­ли­ким га­зда­ма.

 То­ком че­ти­ри де­це­ни­је ду­ге пе­снич­ке ка­ри­је­ре да ли је би­ло тре­ну­та­ка ка­да сте по­сум­ња­ли у вла­сти­ти пе­снич­ки раз­вој, ства­ра­лач­ке фа­зе, те­мат­ске  ка­рак­те­ри­сти­ке ко­је обе­ле­жа­ва­ју Ва­шу по­е­зи­ју?

– По­сум­њам го­то­во сва­ког да­на. Не знам ка­ко раз­ми­шља онај ко­ји ве­ру­је да је у по­е­зи­ји по­стао не­ко ко не гре­ши и хо­да са­мо по вр­хо­ви­ма, ко­ји ми­сли да је по­стао не­по­гре­ши­ви мај­стор. Ми мо­жда и сре­ћом не зна­мо ка­ко из­гле­да наш књи­жев­ни раз­вој и ку­да нас во­ди. Јо­ван Мак­си­мо­вић, наш по­зна­ти пре­во­ди­лац До­сто­јев­ског, Тол­сто­ја и Тур­ге­ње­ва, пи­сао је о то­ме ка­ко је јед­ном по­се­тио  Ла­ва Ни­ко­ла­је­ви­ча Тол­сто­ја у Ја­сној По­ља­ни. Пи­тао га је ка­ко то да он ве­ли­ки кла­сик, пи­сац књи­жев­но нај­вред­ни­јих и нај­о­бим­ни­јих ро­ма­на са­да пи­ше са­мо не­ке мо­ра­ли­стич­ке по­уч­не при­чи­це. Тол­стој му је од­го­во­рио да му се чи­ни да је увек тре­ба­ло да пи­ше са­мо та­кве при­че и да му уоп­ште ни­је ја­сно за­што је као пи­сац оно­ли­ке стра­ни­це про­тра­ћио на опи­се не­ка­квих ба­ло­ва, ха­љи­на и оста­лог. Ово је на­рав­но мој ци­тат по се­ћа­њу, али сам си­гу­ран да сам вер­но пре­нео оно што је ру­ски лав же­лео да по­ру­чи. По­сум­њао је на кра­ју аутор „Смр­ти Ива­на Иљи­ча“ у сми­сао и свр­ху свог це­ло­куп­ног ства­ра­ла­штва, а ви ме­не пи­та­те да ли сам ја не­ка­да по­сум­њао у оно што пи­шем.

Адам За­га­јев­ски је твр­дио да „по­е­зи­ја ука­зу­је по­ве­ре­ње све­ту, из­вла­чи нас из те­сног ска­фан­дра на­шег ја, ве­ру­је у мо­гућ­ност по­сто­ја­ња ле­по­те, у ње­ну тра­гич­ност”. Но, у ко­јој ме­ри са­вре­ме­ни свет ука­зу­је по­ве­ре­ње по­е­зи­ји?

– До­жи­вља­вам као сво­ју ову сјај­ну ми­сао За­га­јев­ског. Али, кад ка­же­мо са­вре­ме­ни свет, он­да ве­ру­јем да и ви и ја ми­сли­мо на оне ко­ји пра­ве окви­ре тог све­та и од­ре­ђу­ју ме­ре а са­мим тим дик­ти­ра­ју и кул­тур­ну сце­ну. По­е­зи­ја ни­је по­вр­шна а они не­гу­ју кул­ту­ру по­вр­шног, вир­ту­ел­ног, за­во­дљи­вог. Пе­сни­штво је за њих суб­вер­зив­на ак­тив­ност. Она мо­же да са­чу­ва чо­ве­ка у чо­ве­ку. Да об­на­вља сву рас­кош ду­ха све оно бо­жан­ско у на­ма. Да­кле, за­то не­ма­ју по­ве­ре­ња у по­е­зи­ју, Али див­ни чи­та­о­ци по­сто­је сву­где и из­но­ва пи­ју са но­вих из­во­ра по­е­зи­је. И ра­ду­ју се.

А да ли су и да­на­шњи пе­сни­ци „чу­ђе­ње у све­ту”, ка­ко је то пи­сао Ан­тун Бар­нко Ши­мић?

– Се­ћам се тог Ши­ми­ће­вог сти­ха још из гим­на­зиј­ских да­на. Не знам да ли сам га та­да раз­у­ме­вао као да­нас. У сва­ком вре­ме­ну пе­сник је пе­сник. И ако је ика­да био чу­ђе­ње у све­ту и да­нас је. Ипак, знам за­што ме то пи­та­те. Ап­со­лут­на над­моћ тех­но­ло­ги­је  ко­ја иде да­ље и да­ље, ли­ши­ла је свет оног осе­ћа­ја не­ви­но­сти иде­је, емо­ци­је, ми­сли. Ма­ши­не са­да све зна­ју, уме­ју да цр­та­ју, пи­шу, ком­по­ну­ју, пе­ва­ју. Моћ­ни ра­чу­на­ри су по­ста­ли чу­ђе­ње у све­ту. Са­мо ни­ко не зна че­му све то и на ка­квом смо до­бит­ку с тим. Ме­ни све ви­ше ли­чи на пад у јед­но со­фи­сти­ци­ра­но тех­но­ло­шко ро­бо­вла­снич­ко дру­штво. Али и у ро­бо­вла­сни­штву су љу­ди див­но пе­ва­ли. И Хо­мер и Ка­тул…

 Де­лу­је­те у не­ко­ли­ко жи­ри­ја за до­де­лу књи­жев­них при­зна­ња. Пред­ста­вља ли и сво­је­вр­сно оп­те­ре­ће­ње за ак­тив­ног пи­сца то што му ва­ља су­ди­ти о де­ли­ма ко­ле­га пе­сни­ка и про­за­и­ста?

– Не­ко то мо­ра да ра­ди док год по­сто­је књи­жев­не на­гра­де. Ме­ни је част што они ко­ји фор­ми­ра­ју књи­жев­не жи­ри­је има­ју по­ве­ре­ња у мо­ју струч­ност и не­при­стра­сност. Ни­је баш ла­ко пре­у­зе­ти на се­бе од­го­вор­ност и пре­су­ђи­ва­ти о то­ме ко­ме на­гра­да иде а ко ће че­ка­ти не­ку сле­де­ћу при­ли­ку, на­ро­чи­то за не­ког ко је као ја ви­ше од че­тр­де­сет го­ди­на ак­ти­ван у срп­ском књи­жев­ном про­сто­ру и по­зна­је лич­но ве­ли­ки број ис­так­ну­тих ства­ра­ла­ца. Све је по­ста­ло те­же от­кад је ме­ђу пе­сни­ци­ма за­жи­вео култ пе­снич­ке на­гра­де као ствар пре­сти­жа. До­би­ти не­ку од на­гра­да по­ста­ло је жи­вот­но ва­жно. Је­ди­не по­ле­ми­ке ко­је се са­да во­де ме­ђу књи­жев­ним ства­ра­о­ци­ма је­су по­ле­ми­ке о то­ме да ли је не­ко за­слу­жио не­ку на­гра­ду или ни­је. Во­де се по­во­дом то­га чи­та­ви ра­то­ви на дру­штве­ним мре­жа­ма, пу­ни гру­бих дис­ква­ли­фи­ка­ци­ја па и увре­да. По­ред озбиљ­них на­гра­да с ду­гом тра­ди­ци­јом, ко­јих на срп­ском про­сто­ру има мо­жда два­де­се­так, за­жи­ве­ли су и број­ни књи­жев­ни кон­кур­си ко­је че­сто рас­пи­су­ју не­ком­пе­тент­ни а по­не­кад и не­пи­сме­ни ор­га­ни­за­то­ри. Ту се де­ле на­ки­ће­не ди­пло­ме, че­сто са­мо у ди­ги­тал­ном фор­ма­ту. Са­мо да би не­ки љу­ди до­шли до „по­твр­де“ да су пе­сни­ци. А ту по­твр­ду вам Бог да или не да на ро­ђе­њу. И ти­ме вас оба­ве­же да учи­те и уз­ди­же­те се као пе­сник. Све оста­ло су три­ча­ри­је и игра­ри­је.

Сво­јом при­ви­ле­ги­јом сма­трам при­ли­ку да уче­ству­јем у ра­ду јед­ног спе­ци­фич­ног жи­ри­ја, за­пра­во ре­дак­ци­ји еди­ци­је Пр­ве књи­ге Ма­ти­це срп­ске. Се­дам­де­сет го­ди­на у тој би­бли­о­те­ци из­ла­зе пр­ве књи­ге да­ро­ви­тих ства­ра­ла­ца ко­ји ка­сни­је нај­че­шће по­ста­ју на­ши ис­так­ну­ти пе­сни­ци, про­за­и­сти и кри­ти­ча­ри. Ове го­ди­не би­ће об­ја­вље­но пет но­вих на­сло­ва и на­вр­ши­ће се број­ка од три сто­ти­не до са­да об­ја­вље­них књи­га. Из по­зи­ци­је чла­на ове ре­дак­ци­је мо­гу да по­све­до­чим да не тре­ба да бри­не­мо за срп­ску књи­жев­ну бу­дућ­ност. То је не­што што ме ис­пу­ња­ва истин­ском ра­до­шћу.

 

 

 

 

Ми­ро­слав Ста­јић

 

Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.