Jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca Đorđe Pisarev, čiji smo književni atelje u srcu Novog Sada posetili, oglasio se u poslednje tri godine nizom knjiga, među kojima se ističe „Majstor koji gradi svetove i gospodari pričama”, koja akcenat stavlja na multiplikovane identitete Autora / Pisca / Stvaraoca.
Da li se, posmatrano iz perspektive XXI veka, nešto u tom identitetskom trouglu promenilo u odnosu na, recimo, kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina prošlog veka, kada počinjete da pišete i objavljujete?
– Iskazi koje sam skupio u ovoj knjizi su nepromenljivi. Ova knjiga, zajedno sa ostale tri, koje čine mini-opus „Akademija za pisce”, priručnik je konstantnih saznanja, svojevrsni sažeti udžbenik iz teorije književnosti i sadrži činjenice koje se drže naučne dogme. Pošto nisam teoretičar književnosti, ipak to više volim da nazovem bedekerom za pisce i čitaoce, a poseban način prezentacije čini ove knjige, po meni, relevantnom teorijom književnosti.
Knjiga „Od radionice čitanja do kursa kreativnog pisanja” je, pak, književni kolaž, gde pisci-teoretičari, od Vladimira Pištala i Save Damjanova do Gorane Raičević i Vladislave Gordić Petković, svedoče o sponama kreativnog čitanja i kreativnog pisanja. Neko će možda reći: „Dobro, znam da čitam, pročitao sam na stotine knjiga, a opet ni izbliza ne mogu da pišem kao Pištalo ili Pisarev.”
– Ova iskustva nisu predočena da bi neko pisao kao Pištalo i Pisarev, nego naprotiv: vidite kako oni pišu, pa onda pronađite vaš poetički pristup, vašu „modlu”. Jedno je, bar se nadam, jasno: svi se mi bavimo istim stvarima – ljubavlju i strašću, životom i smrću, starošću i mladošću, mudrošću i neznanjem… Ali forma i jezik na kraju presuđuju o tome ko je i koliko uspešan. Da ne govorim o onoj jednoj stvari o kojoj je teško reći išta racionalno: ili u vašem delu ima magije ili je nema, ali kako se do nje dolazi…
Nedavno sam naišao na davnašnju kritiku akademika Milivoja Nenina o knjizi „Šta to beše ’mlada srpska proza’” prof. dr Save Damjanova, u kojoj, između ostalog, kaže da će njeni junaci, među kojima je i Đorđe Pisarev, postati klasici „kada čitaoci budu spremni”. Sagledavajući iz današnje perspektive domete i uticaj predstavnika mlade srpske proze – da li ste postali klasik?
– Što se mene tiče, ukoliko su čitaoci spremni, prihvatam ulogu klasika, i to čak od onog vremena kada nisam imao napisanog niti objavljenog ijednog retka. Ipak, moram da budem iskren i da priznam: draže mi je da budem živ pisac, nego mrtav klasik.
Pomenuti profesor emeritus Sava Damjanov je tada – možda i ranije, ali ja sam je upamtio u kontekstu predstavnika „mlade srpske proze” – plasirao krilaticu: „Književnost je božanstvena komedija.” Gledate li danas drugačije na književnost nego u vreme koje su obeležili „probisveti u biblioteci”, kako su zvali predstavnike te grupe autora?
– Moj odnos prema literaturi ostao je manje-više isti. Mislim da sam tada bio u pravu, baš kao i sada. Na moju nesreću, i nesreću mojih knjiga, većina drugih ne misli tako. Tu se ništa ne može učiniti, neko definitivno nije u pravu. Ali ako ne mogu da ih uverim, ipak ne moram da im se pridružim. Samotan je ovaj posao, bio je na početku, a jednako je i decenijama kasnije. Tako je i to treba prihvatiti bez roptanja.
Da sada sednete u „anahronopet” Enrikea Gaspara i vratite se četiri decenije u prošlost – a sa ovim iskustvom – da li biste ostali verni postmoderni ili biste krenuli nekim drugim, možda utabanijim i isplativijim putem?
– Ko će ga znati? Moguće je, ne poričem, da bih iskustva koja danas posedujem iskoristio za lep, lagodan život i slavu koja prati uspešne. Da sam pre toliko decenija znao ono što sada znam, možda bih to iskoristio za uspeh koji garantuje lagodniji život. Ali o čemu sada zapravo pričamo? O tvom i mom životu, ili o Geteovom „Faustu” i svim pričama o paktu sa đavolom?
Ako realno i kritički sagledavam svoj dosadašnji opus, sigurno je da mi nije bilo dosadno, što nije zanemarljivo. Još je sigurnije da kod pisaca drugih epoha i kultura više cenim one koji nisu išli utabanim stazama. Možda ponekad i opsujem ili pustim suzu očajanja, ali bar mi nikada nije bilo dosadno.
Prepoznaju li se danas na srpskoj književnoj sceni neki trendovi ili autori koji bi kroz koju godinu ili deceniju mogli da se povežu zajedničkom poetikom?
– Nažalost, ili na sreću, ne vidim mnogo onih koji idu tim teškim putem. Vreme i čitalačke navike su se toliko promenili da sve manje ljudi sedi uz štampanu knjigu tražeći suštinu života ili lepotu novog književnog pristupa.
Danas skraćenice elektronske komunikacije zamenjuju čitave tomove. Jedno „lol”, i nisam sarkastičan, u dobro odabranom kontekstu ume da zameni čak i Servantesovog „Don Kihota”. Na to je, još pre mnogo decenija, diskretno ukazao genije Borhes, kada je svom junaku Menaru dozvolio da od reči do reči ponovo napiše potpuno identičnog „Don Kihota”.
Miroslav Stajić
Službeni kuvar Mikija Šeparda
Kada sam pročitao vest da je objavljena knjiga „Službeni Hari Poter kuvar – Čarobna predjela, magična glavna jela, očaravajući slatkiši i čudesni napici”, odmah sam se setio Vašeg romana „U kuhinji sa Zevsom”, gde ste, uz zanimljivu priču, ponudili i mnoge recepte. Pomislio sam: kako bi izgledao Službeni kuvar Mikija Šeparda?
– Što se tiče osnovne ideje i vrste jela, nema tu neke velike razlike. Osim što se planetarni uspeh DŽ. K. Rouling, iza koje stoje ogromno englesko govorno područje i moćno anglosaksonsko izdavačko tržište, ne može porediti sa našim malim srpskim tržištem – na moju štetu, naravno.
Ne treba zaboraviti ni to da sam, osim dobre proze, zaista ponudio recepte koji mogu da se primene u praksi. Postoji, međutim, jedna mala začkoljica: moji recepti dostupni su malom broju čitalaca koji se, kao pripadnici ekskluzivne sekte posvećenih ljubitelja književnosti, uglavnom ne bave kuvanjem, a onima koji kuvaju teško da će moj, prilično ekskluzivan, roman uopšte doći do ruku.
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press DOO, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.