„ДНЕВНИК” У ПОСЕТИ КЊИЖEВНОМ АТЕЉЕУ АКЕКСАНДРА ТАНУРЏИЋА Ништа није случајно и све има значење

Алек­сан­дар Та­нур­џић пр­ву крат­ку при­чу под на­зи­вом Те­ре­вен­ка об­ја­вљу­је 2013. го­ди­не у ча­со­пи­су за кул­ту­ру „Аван­град”, а пр­ви ро­ман Уста ми пу­на ви­ша­ња у еди­ци­ји Ре­ка из­да­вач­ке ку­ће Про­ме­теј об­ја­вио је 2020. го­ди­не.

Ро­ман је ушао у ужи из­бор за на­гра­ду „Злат­ни сун­цо­крет”, на­гра­ду „Би­ља­на Јо­ва­но­вић” и до­био но­ми­на­ци­ју кри­ти­ке за на­гра­ду „Ме­ша Се­ли­мо­вић”. Дру­ги ро­ман Ла­кри­ма­ри­јум из 2022. до­нео му је на­гра­де „Сте­ван Сре­мац” и „Гро­зда­на Олу­јић” 2023, а актуелни Ог­њен­ка био  је и основни повод за „Дневникову” посету његовом књижевном атељеу.

У ро­ма­ну Ог­њен­ка ко­ри­сти­те сим­бо­ле (по­пут пу­сте ку­ће, бу­на­ра, или ог­њи­шта) чи­ме се до­ча­ра­ва ат­мос­фе­ра. Да ли ми­сли­те да сим­бо­ли­ка, ко­ја де­лу­је ди­рект­но на емо­ци­ју, има ве­ћу трај­ност у се­ћа­њу чи­та­о­ца од пу­ког опи­са рад­ње?

– Оно што је ме­не нај­ви­ше „ку­по­ва­ло” у ро­ма­ни­ма би­ли су упра­во ти де­та­љи, ма­кар би­ли и сит­ни, као на при­мер ка­да се у Ко­ре­ни­ма иза Ђор­ђа Ка­ти­ћа по­ја­вљу­је су­ва па­при­ка. Увек ра­чу­на­мо на то да се у ро­ма­ни­ма ни­шта не по­ја­вљу­је слу­чај­но и да има не­ко зна­че­ње, а што се мо­је про­зе ти­че, во­лим да све­дем ли­ка на пре­по­зна­тљив де­таљ, по­зи­ти­ван или не­га­ти­ван, и да то иде у при­лог чи­та­вој ка­рак­те­ри­за­ци­ји. Исто је и ка­да при­ча­мо о ам­би­јен­ту, про­стор­ној рав­ни ли­ко­ва, јер, на кра­ју, мно­го то­га про­чи­та­ног се за­бо­ра­ви, али оно што по­тра­је и ду­го на­кон чи­та­ња, је­сте упра­во тај осе­ћај ко­ји смо има­ли док смо чи­та­ли и ат­мос­фе­ра ко­ју ли­ко­ви и пред­ме­ти ства­ра­ју и у ко­јој бо­ра­ве. За ме­не је нај­ва­жни­је пи­са­ти у сли­ка­ма, не рас­та­ка­ти се у не­по­треб­ну на­ра­ци­ју и об­ја­шња­ва­ња, а за­тим осе­ти­ти, али ствар­но осе­ти­ти, емо­ци­је ли­ка ког ства­ра­мо и он­да их пре­не­ти на па­пир. Са­мо та­ко ће мо­ји ли­ко­ви би­ти жи­ви и оно­ме ко чи­та и то је је­ди­ни на­чин да та емо­ци­ја или ат­мос­фе­ра не бу­ду ла­жне и фа­бри­ко­ва­не. Чи­та­лац се не мо­же пре­ва­ри­ти, то увек ва­ља има­ти на уму.

 Ва­ша про­за че­сто об­у­хва­та ви­ше ге­не­ра­ци­ја и исто­риј­ских пе­ри­о­да. Да ли то чи­ни­те са же­љом да под­у­чи­те чи­та­о­ца исто­ри­ји или да му по­ка­же­те ка­ко су исто­риј­ски обра­сци (гре­шке, љу­ба­ви, тра­у­ме) и да­ље жи­ви у да­на­шњи­ци? Че­му је ро­ман по­све­ћен: оно­ме што је би­ло или оно­ме што је­сте са­да?

– Те­шко пи­та­ње. Не­мам на­ме­ру да би­ло ко­га под­у­ча­вам, ни­ти ми­слим да мо­гу, али оно што би тре­ба­ло би­ти ду­жност сва­ког ко пи­ше, је­сте да при­ме­ћу­је да бу­де сво­је­вр­сни ре­зо­нер, да иза­ђе из окви­ра лич­ног, са­гле­да све нај­ши­ре што мо­же и ухва­ти обра­зац. Ог­њен­ки­на при­ча ни­је мо­ја, а с дру­ге стра­не, не мо­ра ну­жно ни би­ти да бих ја о то­ме пи­сао. О ко­јој и ка­квој исто­ри­ји ов­де мо­же би­ти ре­чи кад их по­сто­ји то­ли­ко и све су ис­пре­пле­те­не. На лич­ну исто­ри­ју ути­ца­ла је свет­ска, па су се и суд­би­не ме­ња­ле; за ову при­чу је нај­ва­жни­ја она кул­тур­на исто­ри­ја, ода­тле и то­ли­ко ет­но­ло­шких еле­ме­на­та, али чак ни та и та­ква исто­ри­ја ни­је мо­гла ићи из­ван све­та или из­ван са­ме се­бе. Не­што смо до­би­ли, а ни­смо хте­ли. У мо­јим ге­ни­ма су ин­фор­ма­ци­је свих мо­јих прет­ки­ња и пре­да­ка. Ти­ме смо до­шли и до оно­га што да­нас зо­ве­мо тран­сге­не­ра­циј­ска тра­у­ма, а ја бих во­лео да се та тра­у­ма на не­ки на­чин пре­ки­не. Ода­тле и пи­та­ње ко­је се ја­вља у Ог­њен­ки: Ка­ко ни­ко ни­је знао сре­ћу у ге­ни­ма пре­не­ти? Ог­њен­ки­на при­ча је на­ста­ла из раз­го­во­ра, ра­зних раз­го­во­ра, са раз­ли­чи­тим љу­ди­ма и глав­на ствар ко­ју сам за­кљу­чио је­сте да смо овај свет ка­кав је­сте исто­вре­ме­но на­сле­ди­ли од пре­да­ка, али, што је опа­сни­је, по­зај­ми­ли од по­то­ма­ка.

 Као и у ра­ни­јим де­ли­ма, и у ро­ма­ну Ог­њен­ка се рад­ња од­и­гра­ва у се­о­ској сре­ди­ни. Да ли је то за Вас ме­сто ко­је ну­ди нај­ја­че искон­ске при­че и ми­то­ве, или је то пре ме­сто где су људ­ске дра­ме, због изо­ла­ци­је, јед­но­став­но нај­о­го­ље­ни­је и нај­ствар­ни­је?

– Ре­као бих и јед­но и дру­го. Али то је сна­жан су­бјек­тив­ни ути­сак, не мо­же­мо га узе­ти као исти­нит. Ма­да, мој је, и шта ме бри­га. Се­о­ске сре­ди­не, ако ме­не пи­та­те, је­су ме­ста у ко­ји­ма при­че, ми­то­ви, ле­ген­де, тра­ју ду­же, ду­же се за­др­жа­ва­ју и има­ју ме­ста за жи­вот. Че­сто се и с на­ме­ром не­гу­ју. Али, у исто вре­ме, ма­ње сре­ди­не су из­ра­зи­то ве­ште у скри­ва­њу не­ка­квих тај­ни и по­ве­сти, и ме­ста не ва­ља ро­ман­ти­зо­ва­ти са­мо за­то што су ма­ла, уме то и да пре­ва­ри. Ме­ни је од­лич­но по­слу­жи­ло за ам­би­јент и ат­мос­фе­ру ко­ју сам же­лео да ство­рим у тој бај­ко­ли­кој при­чи. Та­ко­ђе, по­зна­та ми је се­о­ска сре­ди­на, у њој сам од­ра­стао. При­ча, ка­ква год она би­ла, ја­че од­јек­не кад се не ра­спе по бу­ле­ва­ри­ма и ме­ђу згра­да­ма. Али опет, ни­је ли и сва­ки со­ли­тер ор­га­ни­зам за се­бе? Тек ту има при­ча.

 У Ог­њен­ки је уоч­љи­ва па­жња пре­ма ти­ши­ни, тре­ну­ци­ма у ко­ји­ма се ни­шта не де­ша­ва, али све по­сто­ји. Да ли је за Вас ти­ши­на про­стор стра­ха, или про­стор исти­не?

– Да, ле­по сте то при­ме­ти­ли. Имам не­ку иде­ју да не­ма му­зи­ке без ти­ши­не из­ме­ђу два то­на. Од­су­ство зву­ка по­не­кад има ја­чи ефе­кат од си­ре­не. Ти­ши­на ни­је ну­жно ни до­бра ни ло­ша, али је­сте и јед­но и дру­го, па кад по­ми­сли­мо на исти­ну, она је че­сто и стра­шна, али до­ћи до ње је­сте осло­ба­ђа­ју­ће. Ре­ци­мо да ти­ши­на мо­же би­ти про­стор стра­шне исти­не.

 У сво­јим ро­ма­ни­ма Ла­кри­ма­ри­јум и Ог­њен­ка из­бе­га­ва­те ка­лен­дар­ско вре­ме, ко­је се све­де на уну­тра­шњи ри­там бо­ла и по­ми­ре­ња, вре­ме не те­че ни ли­не­ар­но, ни кру­жно, ни­ти ра­су­то, ка­ко га он­да све­де­те у јед­ну емо­тив­ну це­ли­ну?

– Ти­ме сам по­чео још у пр­вом ро­ма­ну, у Ви­шња­ма. Во­лим да сво­јим при­ча­ма дам мо­гућ­ност да по­сто­је у би­ло ком вре­ме­ну, јер вре­ме има ту на­ме­ру да се по­но­ви, као и она исто­ри­ја о ко­јој смо при­ча­ли и пла­шим се да ни­ка­да не­ће­мо мо­ћи ре­ћи то је би­ло не­ка­да, ви­ше не ва­жи... По­себ­но не ка­да су у пи­та­њу љу­ди.

 У  по­ме­ну­та два ро­ма­на че­сто се ја­вља­ју сим­бо­ли су­за и по­су­да. Пи­ше­те ли нај­пре при­чу па он­да тра­жи­те сим­бо­ле, или при­ча ра­сте из сим­бо­ли­ке?

–  При­ча де­фи­ни­тив­но ра­сте из сим­бо­ла, али и сим­бо­ли на­ста­ју из при­че, та­ко има­мо све, на­зо­ви­мо их, ар­хе­тип­ске ли­ко­ве, ко­ји су због при­че по­ста­ли сим­бол, јер су на се­би по­не­ли сва зна­че­ња вре­ме­на, про­сто­ра или че­га год дру­гог. Ја се тру­дим да већ на­сло­вом, ког узмем као сим­бол, дам на­зна­ке шта чи­та­о­це оче­ку­је, па би­ли то пред­ме­ти као што је ла­кри­ма­ри­јум или са­мо име Ог­њен­ка, ко­је је са­мо по се­би –  при­ча.

 Кроз Ва­ше ро­ма­не, би­ло да го­во­ри­мо о бол­ној бор­би за по­том­ство у Ла­кри­ма­ри­ју­му  или о ко­ре­ни­ма и тај­на­ма у Ог­њен­ки, про­вла­чи се нит тра­га­ња за сми­слом и ис­трај­но­шћу. Да ли је на кра­ју тог књи­жев­ног пу­та сам сми­сао у про­на­ла­ску од­го­во­ра, или сми­сао ле­жи у са­мом пу­то­ва­њу?

– Сла­бо ће­мо шта мо­ћи ис­при­по­ве­да­ти без пу­та. Пут је ви­ју­гав и кра­ја му не­ма, па не­ка и не до­ђе­мо до ого­во­ра, бар смо жи­ве­ли и све­га је би­ло на том пу­ту. Исто је и са пи­са­њем, мно­го то­га се от­кри­је у са­мом про­це­су, јед­на ли­ни­ја на уму, али при­ча ство­ри не­ку дру­гу, ли­ко­ви се от­му кон­тро­ли и ето но­вог пу­та, но­ве ли­ни­је, а од­го­во­ри су, нај­че­шће, из­ван ко­ри­ца књи­ге. Ва­жно је пи­та­ти се, при­ме­ћи­ва­ти, бе­ле­жи­ти, а још ва­жни­је жи­ве­ти.

 

 

 

 

 

Дневник

 

Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.