Miliena Panaotović pripada generaciji savremenih prevodilaca koji spajaju akademski rad sa živim, istraživačkim interesovanjem za savremenu književnost. Obrazovana na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde se usavršavala u oblasti rusistike i teorije prevođenja, svoj profesionalni put izgradila je na prelomu između filološke preciznosti i umetničke intuicije.
Poslednjih godina posvećena je prevođenju književnih dela, pri čemu joj je svaki novi tekst izazov, ali i prilika da uspostavi dijalog između kultura, epoha i poetika. Njeni prevodi svedoče o dubokom razumevanju jezika kao živog organizma, kao prostora u kome se prepliću misao, ritam i kulturni kodovi.
Šta Vas je motivisalo da se posvetite prevođenju ruske književnosti i koje autore smatrate najznačajnijim za sopstvenu razvojnu putanju?
– Oduvek sam volela da „radim sa tekstom“, da ga iščitavam, pronalazim neke unutrašnje veze. Uvek sam bila čitalac sa olovkom u ruci. Mislim da me je ta „tekstualna radoznalost“ i motivisala da počnem da prevodim rusku književnost. Uvek je u meni bila neka želja da u tekst uđem iznutra, da ga čitam nekako u tri dimenzije, vođena autorom kog prevodim, ali ipak slobodna da kreiram neki svoj prostor.
Svaki autor kog sam prevodila je ostavio trag i svoj značaj. Recimo, sećam se kako sam se svojevremeno „mučila“ sa Pavelom Krusanovim, a kada je prevod bio gotov, obožavala sam taj tekst; nekako sam stasala, pronašla drugačije dimenzije razmišljanja… Tako da možda mogu da kažem da su najznačajniji oni koji su me najviše „namučili“, to jest oni koji su izazivali neku vrstu otpora u meni. I mislim da je upravo susret moje tekstualne radoznalosti i tog otpora zapravo uvek bio recept za taj razvoj. Mada je teško govoriti o „razvoju“. Prevođenje je uvek posao „iz početka“, barem ja prilazim svakom novom tekstu kao da prvi put prevodim i kao da ne znam šta me čeka. Mada, i to je verovatno zbog te moje urođene tekstualne radoznalosti.
Kako vidite ulogu savremenog prevodioca u predstavljanju velikih književnih dela novoj publici?
– Prevodilac je uvek neka vrsta medija. Preko njega u kulturu primaoca dolazi ono što je predstavnicima te kulture nemoguće da sagledaju i prihvate, i to ne samo zbog nepoznavanja jezika. Bilo bi lepo da je svaki prevodilac i komentator dela koje prevodi, da svaki prevod ima predgovor ili pogovor, ili bar neku reč, komentar prevodioca, jer upravo on, po mom mišljenju, na najbolji način može da nam predstavi delo koje je prevodio.
Šta vam je važnije u prevodu, vernost izvorniku ili komunikativnost, pristupačnost prevoda čitaocu? Da li smatrate da postoji kompromis koji uvek mora da se napravi?
– Vernost originalu ili komunikativnost, to uvek diktira delo koje prevodite. Tekstovi su različiti. Njihove svrhe su različite. Ponekad možete donekle da žrtvujete tu vernost, da biste dobili na pristupačnosti. A ponekad je to nedopustivo. Pretpostavljam da prevodilac mora da ima „njuh“ za to, da tu ne postoje pravila, nekakve kategorije. Jednostavno, svaki tekst diktira svoja pravila. A prevodilac mora to da nanjuši i da u svom prevodu ostane dosledan svom izboru.
Kad smo kod kompromisa, važno je da se pomirimo sa tim da je svaki prevod laž. Lepa, uspešna ili manje uspešna laž. Kada to prihvatimo (čini mi se da više mi, prevodioci, treba da se suočimo sa tim, nego čitaoci), onda neće biti potrebe za „kompromisom“. Sa sobom ne praviš kompromis kada prevodiš. „Lažeš“ najbolje što umeš…
Gledajući napred, kako vidite budućnost prevodilačke profesije u Srbiji? Da li digitalizacija, mašinsko prevođenje i kako se vi prilagođavate tim promenama?
– Plašim se da gledam unapred, iskreno… U Srbiji ne vidim budućnost prevodilačke profesije jednostavno jer u Srbiji u izdavaštvu nema dovoljno novca. Malo je onih koji mogu sebi da dozvole da „usput“ prevode. A ako radite „usput“, postavlja se pitanje kvaliteta i posvećenosti tekstu sa kojim radite. Ovde ne mislim na prevođenje dokumenata, naravno.
Isto tako, digitalizacija, mašinsko prevođenje, svi mogući alati sadašnje digitalizovane ere mogu da pomognu prevodiocu, ali plašim se ne za sve vrste tekstova. Ja lično sam old school, teško da prihvatam mašinsko prevođenje, mada moram da priznam da sam ga koristila nekoliko puta u prevođenju neke dokumentacije. Za sebe bih volela da uvek imam vremena da radim onako kako mislim da treba, polako i pažljivo, sa poniranjem u tekst, a ne „preletanjem“ i pukim prenošenjem fabularne informacije. Ali to je moj izbor, prevođenje književnog teksta koje traži vreme.
Da li postoje izazovi ili specifičnosti u prenošenju kulturnih i jezičkih nijansi sa ruskog na srpski jezik tokom rada na konkretnom tekstu?
– Naravno, izazovi i specifičnosti uvek postoje. A ja volim da kažem da je prevođenje timski rad. Barem ga ja tako shvatam. U smislu da uvek kada imam neku nedoumicu ili izazov, da se uvek posavetujem ili sa nosiocem ruske kulture ili sa nekim kolegom, prevodiocem. Čak ne mora da bude prevodilac sa ruskog jezika, bitno je da ima „njuh“, iskustvo i da ume da razmotri problem.
Pojedine specifičnosti, rusko-srpske jezičke nijanse se vremenom mogu naučiti. Ali je svako vreme u kome prevodite novo vreme, a već ustaljene stavove i rešenja treba proveriti. Meni se čini da se ja trudim da sa svakim novim prevodom svaku specifičnost ili izazov iznova razmotrim i u skladu sa konkretnim tekstom rešim. Naravno, u tome veliku ulogu igraju i lektori i ja sam im beskrajno zahvalna što postoje i što me često nisu štedeli.
U kom trenutku prevodilački rad prelazi u samostalni umetnički čin, i kako Vi balansirate između vernosti i kreativnosti?
– Ukoliko govorimo o prevođenju lepe književnosti, umetničkih tekstova, mislim da je prevodilački rad uvek samostalni umetnički čin. Jer vi se uvek, hteli to ili ne, odvajate od teksta originala i stvarate svoju dimenziju teksta u okviru jezika na koji prevodite.
Ja mislim da vernost i kreativnost moraju da idu zajedno. Lično uvek prvo polazim od vernosti. Prvu ruku teksta prevodim najbukvalnije moguće, uz sve moguće nijanse značenja (naravno, kontekst vam suzi mogućnost tih nijansi). A zatim iščitavam tekst beskrajno mnogo puta, šminkam ga, doterujem sve dok ne dobijem zadovoljavajući tekst prevoda. U toj završnoj kreativnosti beskrajno uživam. Ali je nikada, nikada ne stavljam ispred stroge vernosti.
Dnevnik
Projekat „Priče iz vojvođanskih ateljea – gde umetnost nastaje“ realizuje Dnevnik Vojvodina Press DOO, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajedicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.