Кроз представе из словачког живота, свадбу, словачку собу, девојке у ношњама и жетву, у раним сликама Зуска Медвеђова је приказала и свој неуобичајени таленат. По завршетку прашке Ликовне академије, професионално се посветила сликарству, стављајући позив испред приватног живота. Спајајући традицију и савременост, својом харизматичном природом, допринела културном значају Бачког Петровца и средњеевропској припадности уметности војвођанских Словака. Њен легат представља неисцрпни извор за различите углове тумачења сликаркиног опуса, али и времена у ком је живела. Четрдесет година од смрти уметнице, Музеј војвођанских Словака обележио је студијском изложбом Из угла Зуске Медвеђове ауторке Ане Сеч Пинчир. Будући да су на изложби приказани и неизлагани рани радови, илустрације, фотографије и лични предмети из атељеа, овом приликом су живот и рад, као и легат приказани на до сада најкомплекснији начин.
Прве слике и скулптуре с тематиком из словачког народног живота, „самоука сељачка девојка“ изложила је у Бачком Петровцу 1919, а већ наредне године излаже у Загребу и Новом Саду, уз подршку женских интелектуалних кругова, што јој је отворило пут ка студијама сликарства у Прагу. У чешкословачку престоницу, где похађа атеље познатог пејзажисте Фердинанда Енгелмилера, први пут одлази у фебруару 1921. Потом покушава да настави школовање у Берлину, али се због недовољног познавања немачког језика враћа кући. Већ у септембру 1922. у згради Гимназије у Бачком Петровцу на самосталној изложби, приказује деведесет радова. Годину дана похађа Школу за умјетност и обрт у Загребу, да би се коначно у јесен 1923. уписала на прашку Уметничку академију у класи Јозефа Лоукоте, сликара приврженог академизму и призорима из грађанског живота. Наредне две године провела је у класи Јакуба Обровског уз којег усавршава њој најближи тематски дијапазон: портретно сликарство и жанр слике из народног живота. Код цртача и графичара Макса Швабинског, који преузима класу 1927, две године изучава графичке вештине. Током студија, 1924. с успехом је излагала у Бачком Петровцу. Словачку први пут посећује 1927. У Банској Бистрици упознаје кћерку чешког председника Масарика Алису и слика њен портрет а потом и Масариков. „Треба нам још пуно да растемо да бисмо научили да уживамо у духовним стварима уопште“, изјавила је 1934. одлучна да ипак живи у Бачком Петровцу, повремено одлазећи у Словачку да излаже и слика. Открива сунце Јадрана и приморске пределе као новину у свом сликарству. Поред самосталне изложбе у Кисачу 1931, значајна је и изложба у Тренчину у Словачкој 1934. Редовно ликовно опрема годишње календаре и ради илустрације за новине и дечје часописе. У сликарству доследно спроводи принципе колористичког реализма, негујући различите жанрове: фигуралне композиције пејзаж, мртву природу, и портрет. Слика словачке девојке и младиће у живописним ношњама, преље, жетеоце у пољу, пастире, урбане, руралне и приморске пределе с необичним визурама и повременим назнакама симболизма, цветне аранжмане којима изражава својеврсну поетичку визију, као и чланове породице, чешкословачке и локалне јавне и културне посленике те суграђане и пријатеље из Словачке. Знатан део опуса заузимају аутопортрети који на сликаркиној физиономији показују проток година.Уз ране студентске радове који су овог пута премијерно приказани, репрезентативни примерци ове целине чине и актуелну поставку.
Током зиме богате снегом 1931, урадила је неколико монументалних скулптура од снега, с ликовима краља Александра Карађорђевића и чешког председника Томаша Гарига Масарика. Од 1942. Медвеђова је у Словачкој, где слика призоре из словачке историје, а након рата борави код куће и у Словачкој. Седамдесети рођендан је обележила изложбом у Бачком Петровцу, а поводом седамдесет петог рођендана 1975. у Музеју у Бачком Петровцу имала је прву ретроспективу. Октобарску награду Бачког Петровца добила је 1982. што ју је учврстило у намери да се трајно пресели у родно место. Старост и болест су је спречили у томе, али њена уметничка заоставштина данас представља њену личност и стваралаштво, похрањена као, већ поменути легат у Музеју војвођанских Словака, чија галерија носи њено име.
Коначно, оно што ову поставку чини посебно занимљивом, представљају две сликаркине фотографије: једне с почетка (1923), а друге при крају каријере (1977). Између та два монументална приказа, који су и сами одраз сложености сликаркиног стваралачког пута, смештена је целокупна поставка а посебан акценат је стављен на сликаркину омиљену тему: цветне аранжмане у којима долази до изражаја њена доследна приврженост реалном свету и величанствен осећај за боју.
Дневник
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.