Када је као студент историје уметности у Минхену, још пре Првог светског рата, Тодор Манојловић први пут посетио Италију, није ни слутио да ће тај сусрет у великој мери обележити његово стваралаштво: делом услед огромног узбуђења које су у њему изазвале активности италијанских футуриста из фирентинског кафеа Giubbe Rose (Црвене јакне), а делом због открића велелепних достигнућа уметности и културе ренесансе о којима је у више наврата и повода касније писао.
По повратку у родни Бечкерек, уз огромно знање о уметности италијанске ренесансе донео је и сећања која су оличена у неугледном исечку из новина – представи Ботичелијеве Венере, тек рођене из морске пене.
Овај детаљ и још мноштво повезаности с ренесаном у случају Тодора Манојловића чине део пројекта – изложбе и пратећег каталога – под насловом Неоренесансни дух Медитерана у Средњем Банату, коју је у оквиру манифестације Зрењанин – национална престоница културе организовао Народни музеј Зрењанин.
Текстом Првобитна шкољка у соби: (нео)ренесансни дух Тодора Манојловића у контекст пројекта је овог аутора сместила Милена Јокановић, указавши на ременинисценције на ренесансу у његовом радном и животном простору. Реч је о сегменту целине коју је осмислио и организовао кустос Дејан Воргић, и сам аутор неколицине текстова.
Најпре, заједно са Бојаном Којичићем и Весном Каравида из Завода за заштиту споменика културе Зрењанин учествовао је у представљању неоренесансних грађевина Бечкерека. Потом, аутор је прегледа активности љубитеља ренесансе у граду на Бегеју између два светска рата и разноврсног присуства ренесансне литературе и примењене графике у издаваштву, библиотекама или личним колекцијама, те врло значајног осврта на корпус заоставштине медитеранске (из шпанских и италијанских радионица) мајолике, као и неоренесансног намештаја у музејском фонду и заоставштини угледних грађана.
Пажњу привлачи и чињеница да се, као ехо ренесансе, у градским римокатоличким црквама налазе копије или реплике великана високе ренесансе Рафаела Санција и Леонарда да Винчија, које су реализовали чувени мађарски сликар Берталан Секељи и значајан локални уметник Јосип Гојгнер, о чему пише Вања Стојковић. Такође, ауторка је показала тежњу градитеља да својим суграђанима сугеришу да је поред религиозне припадности важно и културно духовно богатство.
Коначно, директан увид у ренесансну заоставштину, али и у навике савременог доба на прелому векова и у првој половини двадесетог века, пружа текст Лазара Сретеновића, који се бави фотографском заоставштином бечкеречке породице Штигелшмит. Подстакнути трендом туристичких путовања, те летовања на јадранском приморју, Штигелшмитови су као прави светски путници желели да сачувају успомене фотографишући одабрана места, а посебно ренесансне грађевине Дубровника, Корчуле, Хвара, Трогира.
Изложба као саставни део пројекта обухватила је значајан део материјала којим се текстови баве – посредством изложених предмета, сценографски постављених копија или дигитално приказаних амбијената. Корпус медитеранске мајолике уз комаде намештаја, књиге, графике, мега-принтове појединих експоната и друге предмете дочарава угодне амбијенте бечкеречких домова, као што приказ сигурног уточишта радне собе Тодора Манојловића пружа парафразу шкољке у којој је Ботичелијева Венера допловила до копна.
Медитерански дух оличен је у оригиналима и монументалним фотографијама ренесансних грађевина јадранског приморја, које су се на музеолошки прецизан начин уклопиле у неоренесансну архитектуру бечкеречких палата и јавних зграда (хотела, банкарских здања, палата у којима су и данас смештене значајне јавне институције и које су у великој мери утицале на образовање данашњег градског језгра) и многобројних архитектонских и скулпторалних украса на њима – оличења градитељског потенцијала, те економског и културног напретка града и његових становника. Већина поменутих експоната припада различитим збиркама Музеја, које потичу из легата и прикупљених артефаката сачуваних у граду и околини.
Овако уобличена целина конкретне градитељске, занатске и уметничке заоставштине, те стварних и замишљених путовања, поткрепљена обимном литературом, у исто време одредила је место локалним друштвеним, привредним, културолошким и уметничким стремљењима у контексту шире, војвођанске и средњоевропске целине. При том је такође указано на нераскидиве и далеко шире везе које вуку корене из вековима удаљене епохе ренесансе, повезујући то време и скоро два века живота на Медитерану и савременост малог банатског града познатог као Бечкерек/Петровград/Зрењанин у тренутку завршнице његове улоге на националној позорници културе.
Дневник
Пројекат „Приче из војвођанских атељеа – где уметност настаје“ реализује Дневник Војводина Пресс ДОО, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједицама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.