Ја
Када долазе код мене, најчешће ради неке своје потребе, кажу да сам њихов човек, понос наше лозе, па чак и целог краја; да сам успео; да сам моћан и да ако хоћу (замислите: само ако хоћу!?) могу да им помогнем, иако “за њих и за мене нема спаса”.
Причају свашта, ја их гледам, чудим се, не разумем их, чак их и сажаљевам и једва чекам да оду.
Не идем ја код њих, а уколико (случајно) и одем – сагињем главу и ћутим.
А, они као навијени настављају да причају и да ме хвале.
Мислим у себи: можда и не знају да ће на тај начин да ме отерају, или ми пак верују, зато што ја њима не верујем!?
Опет Ја
Види ти њих, исти су као и моја досадна родбина.
И они дошли и – марширају по мом стану!
Где ли им је поглавица?
Црни оклопи – пробили зид, одоздо, испод куће – навалили на трунчице, краду мали простор (колико захвата црни конац) и некако збуњено, гласник јавља да су наишли на босе ноге.
Вреба их човек – стена, планина, спуштање преко њих је неминовност и бесмисленост, али не целом шапом, већ белим листом (оним истим на коме се пишу песме), салветом, марамицом, крпом за брисање судова, или влажним дланом.
Свеједно – када су већ мртви.
Назад кроз прозор, даље одавде и не враћајте се никада у мој стан,који је тесан и празан за песника, а не јос и за вас!
Зашто, не помажу ни коњи, оку у руци – строги и пробирљиви!!!
Зато, мрави, чистите се из моје куће – кажем им, док нисам предузео нешто!!!
Ја
Читао сам.
Једна птица удари у прозор.
Истрчах кроз врата, била је ноћ а птица је лежала мртва.
Са раскрвављеним и полуотвореним кљуном, као човек на самрти.
Можда је заиста, сова хтела да уђе у мој стан?!
Опет Ја
Самац је хтео да у његов дом не улази нико, осим њега.
Не само ради сређивања, већ због његовог тајног изума.
И своје улажење је свео на минимум. Испред куће је стајао везан ВЕЛИКИ ПАС – шарпланинац, а крајем месеца – вадио је из сефа сву пристиглу пошту и писао строго поверљив извештај, невидљивим мастилом или црвеном (лажном) оловком.
У кући су посебно место заузимале књиге, два његова велика портрета, клавир, покретне степенице преко којих се стизало у скровиште – на таван, где су били ораси, коже, отров за пацове и слепи мишеви, скривени у високим ловачким чизмама.
Нико није приметио када су скапале три јабуке на радном столу, као ни када је пас Бари искидао ланац и напао људе, који су дошли да присуствују самчевом погребу…
(са македонског превео аутор)